Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована.
Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом.
Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију.
Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман.
“Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић.
Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина.
“У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове).
Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић
Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем.
Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији.
“Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији.
Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве.
У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија.
Извор: Радио Светигора
