Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења?
– Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли.
Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе?
– Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага.
Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?)
– Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно.
Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија?
– Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче.
