Тема часа: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада миоме“ (1. Кор. 6,12)
Митрополит Порфирије: Човеково достојанство, слобода и људска права - хришћанска визура
„И створи Господ Бог човека по лику Својему, по обличју Божјему створи га, мушко и женско, створи их“ (Пост 1. 27). Акту стварања човека, као последњег и најмилијег Божјег створења, за кога је и створен сав свет, претходи не заповест, него Божји договор – саветовање. Бог није рекао: „нека буде човек!“, него: „да саздамо човека“ (тј. да створимо), и то говори у множини.
Овим се, по хришћанском схватању, при стварању човека открива Света Тројица. Ова два кључна израза библијске антропологије, - „по Нашој слици“ - указују на узвишеност човека богоподобним господством над свим осталим створењима. Пс 8, 6-7: „Шта је човјек те га се опомињеш, или син човјечији те га полазиш, учинио си га мало мањим од анђела, славом и чашћу венчао си га, Господе, Господе, како је величансвено име твоје по свој земљи“, управо човек својим достојанством проноси и пројављује величанство како Бога, тако и човека, што ће се реализовати у инкарнираном тј. оваплоћеном Богу Логосу и Његовом телу као Богочовеку продуженом кроз све векове.
Дакле, човек је створен према архетипу Бога, заједници личности. Имeница човек – Адам, без члана, у једнини, има овде и појединачно и колективно, саборно значење. Стварање првог човека је стварање људске природе – човечанства. Христос ће оваплоћењем узети комплетну људску природу првог Адама, али и општу природу рода људског; отуда је Он Нови Адам – есхатолошки човек, и у Њему је возглављен, сједињен сав род људски – Црква (1Кор 15.22-23,45-49; Еф 1.10, 22-23).
Свака религија, философија, мистика, идеологија која заступа растварање, брисање, исчезавање лика људског, поништава човека као живу личност. Порицање човекове бого-ликости суштински је нечовечно, нехумано, противбожно и противчовечно. Још су и у античкој Грчкој истакнути идеали човековог достојанства. Хана Арент пишући о модерном феномену „масовног друштва“, о његовој униформности и егалиторном конформизму, каже да се у сфери биос политикус грађанин античког полиса одликовао својом непросечношћу, тј. управо неотуђивим људским достојанством.
Највећа трагедија историје човечанства је што се аутентични персонализам много пута противстављао хришћанству, а управо личносност и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој.
Слобода није нека идеја in apstracto, она је запретена (положена) у самом Божанском чину стварања ex nihilo. Још је блажени Августин разликовао нижу и вишу слободу, libertas major и libertas minor. Ова нижа слобода је слобода избора између добра и зла, виша слобода је предавање Христу, тако он у својим исповестима каже: „Ти си нас за себе саздао, неспокојно је срце наше, док не почине у теби, о Господе“.
Касније ће Свети Оци, расправљајући о двема природама Господа Исуса Христа, дотаћи се и питања слободне воље. Тако ће Свети Максим Исповедник разликовати телима гномиком и телима фисикон, дакле гномичку бирајућу слободну вољу и слободу у Христу која говори Богу Оцу „нека буде воља Твоја“. Дакле истинска слобода је слобода у Христу „познајте истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32).
Слобода је, заиста, скупоцена категорија. Ерих Фром ће разликовати слободу за, и слободу од, а једино што се као у Јаковљевом рвању са Богом може мерити са слободом, јесте оно што је Николај Кавасила назваο „луда љубав Божја“, тј. љубав Божја. О тајанственим исходиштима слободе писао је и Пушкин приликом сагледавања последица терора француске буржоаске револуције, када каже: „света слободо, не, ти ниси крива“. Наиме, француска буржоаска револуција се из племенитих идеала који су полазили од слободе, једнакости и братства претворила у насиље за које је Хегел иронично рекао „једнако је сећи људске главе и главице купуса“.
Хришћанска култура, полазећи од неприкосновеног достојанства човековог, афирмише својом ширином људска права, признаје њихов плуралитет. Хришћанин мора да разуме и прихвати тешкоће, несигурности, ризике. Још је Муније говорио да онај који је слеп за своје ропство је прави роб. Да би се разумели сви услови за могућност слободе и људских права, потребно је да се сазна и разуме историјска нужност, а самим тим хришћанском духовношћу превазиђе та нужност и самим тим оствари широк спектар људских права. „Ја не могу бити истински слободан ако сви око мене нису подједнако слободни“ каже Муније.
Исто тако, ни једнакост није индивидуалистичка и дисоцијативна концепција, већ претпоставља идеју повезаности да би индивидуе могле да открију духовну моралну заједницу. То инплицира једнакост социјалних услова и остварење широког спектра људских права. Са слободом и једнакошћу треба повезати појам правде, одређујући је као борбу против тоталитарне организације, у смислу заштићености личности од злоупотреба власти, будући да су многа права која је либерална држава подарила грађанима изневерена због неповољних економских и социјалних услова.
Хришћанство се суштински залаже за конституционално ограничење моћи државе, баланс између централне и локалне власти, право апела грађана против државе, ограничење моћи полиције и независност судства. Суверенитет јавности не може се заснивати на ауторитету већине, као ни на анархистичком ауторитету „слободних индивидуа“, мада признајемо легитимитет протеста, штрајкова, бојкота, ако држава спроводи неправду и репресију.
У остварењу људских права хришћанство посебну предност даје култури као посреднику трансформације субјекта, будући да култура помаже личностима да непрестано остварују нове могућности; али се мора у том погледу трансформисати сама култура у којој доминирају механичке и утилитарне идеје које производе „културне касте“ које привилегују културу за себе док сви остали људи бивају све више одсечени од културе.
Друштво је слободно у оној мери само ако подстиче извесне способности појединца и извесне изборе. Све људске институције, па и држава, као највише отеловљење људске заједнице мора да буде орган за заштиту појединца, а не да појединац бива угрожен утилитарним и егоистичким тенденцијама државе.
Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца, једном речју социјална држава су оно што хришћанство као аутентични персонализам собом носи. Са друге стране хришћанство се не залаже за пролазне људске вредности, већ потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење не утилитарно већ спасење и културних вредности и самог бића друштва. Христос је рекао „Ја сам дошао да дам живот, и да га дам у изобиљу“ (Јн).
Свака експлоатација људског рада, и друге девијације друштва су по својој природи туђи природи хришћанства. Хришћанство не смемо да постматрамо као квијетизам и бекство од света већ као његову пуну афирмацију творевине коју Бог води ка вечности „Зато што Бог није створио смрт нити се радује пропасти живих. Јер је извео све у битије и спасоносни су постанци свијета, и нема у њима отрова пропасти нити на земљи пакленог царства. Јер праведност је бесмртна (а неправедност – узрочник смрти)“ (Премудрости Соломонове 1. 13-15).
Вероучитељ Бранислав Илић
