У недељу 3. маја 2020. године, другој по Васкрсењу Христовом, а коју је Црква посветила женама Мироносицама, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г-дин Јован је предводио Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз салужење протојереја Срећка Зечевића, јереја Дејана Марковића, протођакона Небојише Јоковљевића и јерођакона Јована Прокина, професора Новог Завета Богословије “Светог Јована Златоуста”.
Иако је данашња ситуација и појава новога вируса названог “ковид 2019” поприлично закомпликовала свакодневни живот верника, како друштвено тако и духовно, њих стотинак се окупило око свог духовног пастира и узело учешћа у Светој Литургију, а већина од њих се и причестила Телом и Крвљу Васкрслог Господа Христа. Да напоменемо да је ово и прва недеља од увођења ванредног стања, када су верници могли доћи у свој храм на Свету Литургију уз придржавање свих прописаних мера предострожности.
По прочитаном Јевађелском зачалу Мк. 69 (15,43-47; 16,1-8) типиком предивиђеним тога дана, Епископ се обратио надахнутом беседом верном народу: “Данас прослављамо догађај који се збио у први дан Недеље. Када су свете жене Мироносице, дошле на гроб да помажу тело Христово, али тела у гробу није било- како нам то сведочи данашње Јевађеље. И зато ову недељу црква назива, недељом жена Мироносица. Поред тога што Црква слави овај догађај, Црква слави и Васкрсење Христово. А Васкрсење Христово браћо и сестре је увек и наше васкрсење. И зато светињом и светлошћу управо овог догађаја, просвећена је, како кажу Свети Оци, цела васељена. Јер Васкрсење Христово је радост и људи и Ангела.
И својом силом, као што рекох, Васкрсење све сабира. И наш живот овде у овом пролазном свету, али и у оном вечном непролазном свету, то јест у Царству Небеском. Кажем Васкрсење Христово све сабира, али у исто време Васкрсење Христово и раздваја. Шта раздваја? Раздваја живот од смрти! Раздваја љубав од мржње, веру од невере, сигурност од страха. Јесмо ли у Васкрсењу? Живимо ли непрестано у том догађају? Заиста за таквог човека нема страха. Првенствено нема страха од смрти. А онда нема страха ни од свега онога што наилази или долази или што сналази човека у овоме животу. Али ако човеков живот није сабран у Васкрсење Христово, онда је његов живот сав у старху. Његов је живот сав у незадовољству. А зашто је незадовољан човек? Није испунио себе.
Пошто није урадио ништа много у овме свету за своје спасење, он губи наду на Васкрсење , губи наду у вечни живот. Браћо и сестре, многобројни су сведоци Христовог васкрсења и њихово сведочење је заиста живо, како и кажу Свети Оци, до саме вечности. И то је оно што се каже у Светом Писму, што кажу Апостоли: “Што очи наше видеше и руке наше опипаше, оно што чусмо од Господа нашега Христа, то вам проповедамо.” И ето, ето ти брате и сестро да решиш и ти и ја сву дилему у овоме свету. И још збињеност да ли је Христос Васкрсао заиста? Па не морамо ми тиме да се оптерећујемо, ми смо то све на дар добили управо Његовим Васкрсењем. Управо смо све то на дар добили од Апостола, од ових жена Мироносица, од Светих Отаца.
Посебно пошто је ова Недеља као што рекох, Недеља жена Мироносица, управо нам то сведочи да су ове свете жене остале верне Христу. Верен су остале под Крстом Његовим, онда када су се и Апостоли разбежали од старха јудејског, осим Св. Апостола Јована. А ове жене су пратиле Христа, које су уствари живеле за Христа и Христом. А такав живот им је појачавао веру. Снажио им је веру да код њих не буде страха, да остану баш онда када је њиховом и нашем Учитељу било најтеже... Човек што посеје то и пожње у своје време...и баш због тога што су ове жене остале у тешком тренутку верне своме Господу под Крстом, добиле су благодат, добиле су благослов да оне прве буду којима ће се Господ јавити по Васкрсењу, те да ће постати веснице и самим Апостолима. Размислимо о овме и схватимо да никад Бог не остаје дужан да нам не узврати добро- добрим...
Чини ми се да кроз целу историју човечанстав је најтеже остати веран Богу и човеку. Остати добар, није лако, али није немогуће. Остати поштен, смирен и остати у молитви. Та потешкоћа долази отуда што се људи често раздвајају једни од других. Постају неискрени и према оцу и према свом духовном оцу и према брату и сабрату, према сваком човеку. А кад је човек неискрен, он је и немиран, неспокојан. И због таквог стања криви другога. Не моле се , не смиравају се, а због тога су страшно неспокојни.
У њима преовладава мисао да су сви испод њих, а они изнад свих, и да није мене , свет не би ни постојао. Колико човек може да упадне у заблуду када мисли високо о себи и кад га ухвати несрећна гордост и сујета. Такво стање човека доводи до духовног мртвила....Пример жена Мироносица је да и ми имамо поверења и веру у Васкрслог Господа Христа, како би смо се удостојили те духовне радости гледања у Вакрслог Христа. Васкрсење Господа представља обнову људске природе, оживљавање и враћање у бесмртни живот.... Нека нам молитве ових светих жена помогну да се и ми не одвојимо од Христа , сведочећи Га својим животима и својим делима.
Извор: Епархија шумадијска
