Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила.
Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао.
Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”.
А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе).
Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек.
Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”!
Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва.
Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”.
”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”!
И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности.
И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”.
Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио.
Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”…
