Даваоче светлости, Светлости од Светлости, Слепорођеноме вид дарујеш, Речи.
Овога дана, шесте недеље по Васкрсу, празнујемо чудо Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, учињено над слепим од рођења. Ово чудо учињено је такође посредством воде, попут чуда са Самарјанком и раслабљеним. Када је Христос у разговору са Јудејима објавио Себе једнаким Оцу и рекао: „Пре него Авраам настаде, Ја јесам” (Јн. 8, 58), они бацаху на Њега камење.
А он, удаљивши се одатле, виде слепца који се спотицао, који беше и рођен као слеп и имађаше само отворе за очи и удубљења њих. И када Га нађе Спаситељ у таквом стању, упиташе Га ученици: „Ко сагреши, он или родитељи његови, те се роди слепим?” (Јн. 9, 2), јер су Га били чули како говори раслабљеноме: „Ето, оздравио си; не греши више” (Јн. 5, 14), а и писано је да је грех родитеља на деци (в. Јер. 32, 18). Осим тога, неки Јудеји придржавали су се епикурејства, према коме душа постоји пре тела и оне душе које су сагрешиле у бесплотном виду, спуштају се у тела. Одбацивши све ово, Христос говораше: „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве на њему дела Божја” (Јн. 9, 3), тојест [подразумевао је] Моја. Јер овде није реч о Оцу, пошто израз „да би” указује на суд (мишљење), а не на разлог (узрок).
Рекавши то и пљунувши на земљу, Христос помаза слепоме рупе на којима је требало да буду очи, и посла га да се умије на извору Силоам, да покаже да је Он – Онај који је на почетку стварања узео прах од земље и створио човека. И пошто је око – најважније у телу, то Га он ствара ни из чега, показујући тиме да Он даје кретање душевној сили. А употребио је пљувачку, а не воду – да би било јасно да је благодатна сила од Његове пљувачке, а не од воде, а и још због тога што је имао намеру да пошаље слепога у Силоам. А натерао га је да се умије да не би ко приписао исцељење тамошњој земљи и блату. На Силоам га упућује због многобројних сведока који имаху да виде исцељење, јер је требало многе да сретне док је ходао са очима помазаним блатом. Неки говоре и то да слепац после умивања није склонио с очију блато направљено од пљувачке и земље, него да је само блато при додиру с водом изменило своју природу на тај начин да су се формирале очи.
И тако, пошто се уми, слепац прогледа уз помоћ неке неизрециве силе коју сам не могаше разумети. А суседе и познанике који га видеше како је прогледао без разлога, обузимаше сумња. Он је био признао да је раније био слеп, а када су га питали како је прогледао, то је овај објављивао Христа својим исцелитељем. Чим су фарисеји чули за ово дивно чудо, опет окривише Спаситеља за хулу, јер је и чудо над слепим Он био савршио у суботу. И разделише се међу собом, јер једни говораху да није – јер не поштује суботу. Они који су имали добро мишљење о Њему питају слепога: „Шта ти велиш о њему?” (Јн. 9, 17). Овај Га објављује пророком, што је за њих било поштованије од свега. А они по староме не вероваху да је Христос исцелио правога слепца. Не верујући ни суседима, позивају његове родитеље. Али што су више хтели да сакрију ово чудо, више су га износили на светлост дана, јер и родитељи признаше све, премда и своде све на његов узраст, да не би били одлучени од синагоге. И опет казују слепоме: „Подај славу Богу” (Јн. 9, 24), јер од Њега је исцељење, а не од Христа, јер Он је – грешник, пошто не поштује слободу”. но овај, желећи да делом покаже да је Христос – Бог, одговара: „Не знам; једно знам – да ја бијах слеп, и сада видим”. И опет питаху: „Како отвори очи твоје?” А он, раздражен, већ говори не околишајући и упушта се у спорење: „Кад Он не би био од Бога, не би такво чудо учинио” (Јн. 9, 33). И трпи укоре од њих зато што је признао себе за ученика Исуса и што је рекао: „Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу” (Јн. 9, 32), јер су слепце и други исцељивали, али слепога од рођења – није нико. И тако, извргнувши га руглу, изгнаше га из синагоге.
После овога налази га Исус и говори му: Верујеш ли у Сина Божјег (Јн. 9, 35)? А он, сазнавши да је то Овај Који с њиме говори и видећи Христа (јер пре га није видео пошто је био слеп), поклони Му се и постаде Његов ученик, проповедајући свуда доброчинство на њему учињено.
Ово може да се објасни и у преносном смислу. Слепац – то су незнабошции које је Христос нашао пролазећи (Јн. 9, 1), тојест пребивајући на земљи, а не на небесима, или зато што је дошао ради јеврејског народа и, пролазећи, јавио се и незнабошцима и, пљунувши на земљу и начинивши блато, помазао (Јн. 9, 6), тојест најпре их је научио, пошто је сишао, слично капљи на земљу и оваплотио се од Дјеве Марије, а после и предао божанствено Крштење, које је Силоам. Даље, (тај исти слепац) јесте хришћански народ међу незнабошцима, ради Христа одважан, гоњен и онај који Га сведочи, а пред крај од Њега Самог (као Његов народ) признат и прослављен.
По бесконачној милости Твојој, Даваоче светлости, Христе Боже нашм помилуј и спаси нас. Амин.
Извор: Инфо-служба Епархије бачке
