Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама, својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији Гаврило Кујунџић је рођен 22.маја 1954. године у Ораховцу, а прича о његовом уласку у свет музике почиње од времена када је уписао Нижу музичку школу “Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу.
Љубав према хармоници га је повела тада и није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете из старе призренске пјесме “Разгранала грана јоргована” настала је Гаврина прва песма “Призренска ноћ” посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему. Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију РТВ Београд, а после обнове Богословије у Призрену 2011. године о. Иларион је песму препевао у химну Призренске богословије.
У то време настанка Призренске ноћи, Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић из Пећи. Свирали су у хотелу Метохија, и ниједан празник на Космету није могао да прође без њих. Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,. У сећању му је остало гостовање у једној ТВ-емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици. У то време лепог живота настала је његова песма ,,Ораховцу башто рајска,, у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства. Песма је снимљена у РТВ Приштини у извођењу Живорада Младеновића, али су снимци 1998.год. уништени. У том лепом периоду живота се Гаврило оженио и добио двоје деце. Писао је песме за своје друштво, а уз звуке његове хармонике најлепше их је певао, сада покојни, његов друг Младен Стојановић.
Ти лепи дани су нестали нападом терористичке тзв. УЋК на Ораховац 1998. године. У Гаврилову душу као и у душама свих Срба овога краја, урезао се сваки тренутак са те границе између живота и смрти. Од тренутка када је први метак са брда испаљен на уплашени српски народ, па преко дана када су му сестрића Александра убили снајпером, гаврило је почео да пише и компонује своје нове родољубиве песме.
1999. године Гаврило почиње да ради као наставник у школама Светозар Марковић у Великој Хочи и Вук Караџић у Ораховцу и са двадесеторо школске деце наступа на Светосавској академији у Никшићу. Од митрополита Амфилохија његов хор добија име ,, Косовски божури“. Убрзо потом са драмском уметницом Иваном Жигон оснива ансамбл деце са Косова и Метохије, које ће на наступима широм света проносити истину о Косову и Метохији кроз култне Гаврине песме: Дечји пркос, Ој Косово душо Србинова, Ораховцу башто рајска, Метохијо моја, Ђенерале, Велика Хоча, Косовски божури, Русија моја љубимаја и многе друге… наступали су пред бројном публиком и многим значајним личностима из Цркве (Патријарх српски Павле, Патријарх московски и све Русије Алексеј) и држава Путин, Медведев,…)…Више од 150 хуманитарних концерата одржаће широм Србије и света у сарадњи са Фондацијом Делије и помоћи да се обновљају светиње на Косову и Метохији…
О делу његовог живота и догађајима који су условили настанак само неких песама са Гаврилом Кујунџићем разговарамо у емисији Косметска кандила.
Извор: Радио Светигора
