У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.
Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!
*Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?
Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.
*Према речима преподобног Макарија Великог „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?
Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.
*Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?
Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике? Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.
*Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић, реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?
Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.
*Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?
Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.
*Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.
Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од 17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.
*Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?
Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.
*На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?
О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7) Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.
*На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?
Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.
Разговарао:
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
