У спомен на протојереја ставрофора Душана Колунџића, професора Богословије „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима.
Сјећајте се својих старешина, који вам проповиједаше ријеч Божију;
гледајући на свршетак њихова живота угледајте се на вјеру њихову.
Посланица апостола Павла Јеврејима, Гл. 13, 7
На дан Светих мученица Агапије, Хионије и Ирине 29/16 априла у Нирнбергу где је међу својим парохијанима провео највећи део свештенопастирске службе упокојио се угледни протојереј-ставрофор Српске Православне Цркве у мировини и професор Богословије „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима Душан Колунџић. Његова душа се после земаљског живота преселила у живот вечни и сад тамо слави Господа као што Га је евхаристијски и пастирски славио у овомe.
Као све његове бивше ђаке та вест ме је растужила, посебно што сам последњих година његовог живота веома често сретао професора на богослужењима у Саборном храму у Новом Саду. Док је радио помагао сам му повремено у припреми издања књига пастирског богословља и литургике, као и пре тога радећи са њиме на првом издању Шематизма Епархије осечко-пољске и барањске. Уживао сам у тим тренуцима срећан због поверења које је професор имао поверавајући ми различите задатке. Посебно зато што је сваки његов литерарни и богословски текст био посвећен пастирском богословљу и литургици, пун топле и искрене побожности упућене верним и неверним отварајући срца за Христову љубав што је увек имало благотворно дејство. Не једном био сам сведок искреног осмеха дарованог када је отац Душан уз благослов поклањао књигу после речи Благословите Оче и његовог одговора Бог да благослови. Увек је био добар пастир и душебрижник онима који су му били поверени. Као и пре више деценија кад је у Богословији „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима био професор и васпитач.
Размишљајући о томе како би у сећањима на школске дане најкраће описао лик професора Душана Колунџића одмах сам помислио на речи Светог апостола Павла упућене Јеврејима, али и свима нама кроз време и простор да се сећамо својих учитеља гледајући на свршетак њихова живота и угледамо се на вјеру њихову. У једној телевизијској емисији када су нашем угледном академику поставили питање шта може да каже о својим професорима кратко размишљајући рекао је: „Они су били тако фини људи.“ Данас педесеттри године од доласка у Богословију и четрдесетсетседам година од матурског испита и сам могу да потврдим те речи. Оне најбоље описују лик професора Душана Колунџића. Верујем да би сви моји школски другови и данас били сагласни са утиском да нам је свих година био и учитељ и отац. На часовима изванредан професор и одличан методичар јасним тумачењима сложених тема из Литургике знао је да нас заинтересује, одржи пажњу и научи свему што је важно у богословском образовању будућих свештеника. У његовом раду јасно се видео принцип васпитања који је пре више од четири века пре Светог апостола Павла изрекао антички филозоф Платон у духу свог времена и веровања паганског света: Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о свом занату; једино ће Атињани бити лоше обувени. Али, ако васпитачи омладине буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће стварати поколења незналица и порочних њуди који ће упропастити сву будућност отаџбине. Професор Колундџић се искрено и доследно трудио да у нама засеје и негује хришћанску непорочност која ће бити на корист Српској Православној Цркви и српском народу у отаџбини и расејању.
Предавања професора Колунџића су била у складу са најсавременијим принципима очигледне наставе и стицању продуктивних знања, што се данас у просветним круговима веома цени. Не сећам се, мислим да никада није ни било, да је неко имао примедбу на његово мишљење о постигнутом успеху, а камоли да је нечија суза канула на добијену оцену. Није нам тада било лако у време идеолошке омразе државе и њених институција према Српској Православној Цркви, њеним свештеницима, професорима и подмлатку у богословијама. Сви смо то осећали, али свакодневним пожртвованим радом професора Колунџића, као и целог колегијума Богословије изграђивана је у нама све већа побожност и знање што је јачало самопоштовање и свест о томе да смо у школи која нам пружа више од других, а у разговору вршњака ученик богословије увек се издвајао својим васшитањем и образовањем.
Као професор био је и васпитач у интернатском систему богословског школовања. У тој улози бринуо је о нама као прави отац. Пун разумевања за ситне несташлуке ђака увек је очински образлагао сваки наш прекршај дисциплине трудећи се да изречено упозорење делује као опомена која ће нас мотивисати да то више не чинимо, а не да престрогим кажњавањем показује немоћ васпитача. Многи од нас никада неће заборавити те разговоре који су нам показали да је праштање врлина и после родитеља ту врлину има и нама открива професор Колунџић.
После веома успешне просветне каријере, успешног ако не и успешнијег свештеничког и пастирског рада са својом госпођом протиницом Кајом пре две године прославио је животне јубилеје, четрдесет година савештеничке службе и срећног брака у коме су протиница и он однеговали два сина, старијег Мирка и млађег Радета. Старијег приврженог вери и цркви у световној служби, а млађег свештеника у Берлину који наставља очевим путем српског православног свештеника са својим народом у расејању.
Сада када професор Колунџић више није са нама остаје успомена и сећање на доброг и племенитог човека који је све време живео у складу са даровима које је добио на рукоположењу пружајући свакоме утеху и благослов и приносећи бескрвну жртву по речима Господњим Ово чините у Мој спомен.
Вјечнаја памјат оче Душане, Христос васкрсе!
Душан Вујичић, професор
Извор: Инфо-служба СПЦ
