Неколико режимских портала, међу којима је и портал Јавног сервиса РТЦГ, јуче су објавили информацију да је Митрополији црногорско-приморској, путем њеног пуномоћника у Улцињу, достављено рјешење о рушењу објекта, са циљем да оправдају јучерашњу незакониту акцију полиције, инспекције за урбанизам и приватних никшићких компанија Вилуси д.о.о. и K-М Труст д.о.о.
Ови портали су уз лажне вијести приказали фотографију рјешења о забрани радова од прије од 4. јуна ове године, које је уручено адвокату Дарку Хајдуковићу из Бара. Покушали су да лажно представе да је рјешење о рушењу од 9. јуна 2020. године достављено на исти начин, иако у том рјешењу не постоји податак доказ о уручењу рјешења! Примјерак рјешења нису имали ни урбанистички инспектори, који су били на лицу мјеста и који су на захтјев монахиња да им се покаже писано рјешење изрекли неистину да је рјешење уручено пуномоћнику. Дакле, достава није констатована нити на рјешењу, нити доставницом, нити је на било који начин покушано уручење у смислу чл. 86 Закона о управном поступку.
Изгледа да је ”достава” рјешења о рушењу ”извршена” преко ових портала, наравно потпуно незаконито, али се и из тако ”достављеног” рјешења недвосмислено доказује незаконито поступање данашњих актера рушења који се дрско позивају на ”владавину права”. Објављено рјешење о рушењу садржи податак да је донијето 9. јуна 2020. године, те да је рок за његово испуњење 1 дан. Дакле, чак и када би била тачна лажна вијест да је извршена уредна достава рјешења о рушењу, а није, као што смо већ навели, актери незаконитог рушења нису смјели бити на лицу мјеста у дану који је објављеним рјешењем био остављен за испуњење обавезе.
Рјешење о рушењу је незаконито из више разлога. Најприје, у изреци рјешења, које смо видјели само у медијима, нису наведене димензије објекта и површина, а није наведен ни број листа непокретности. Друго, нису се стекли ни услови за доношење рјешења о рушењу објекта, јер је на рјешење о забрани даљих радова изјављена жалба прије доношења рјешења о рушењу. Радови на конаку, супротно тврдњама Министарства одрживог развоја и туризма, нису настављани од тренутка пријема рјешења о забрани радова. Митрополији црногорско-приморској као субјекту надзора није омогућено да изврши овакво незаконито рјешење, нити се извршењу приступило у складу са принципом да његово спровођење треба да учини најмању могућу штету субјекту надзора.
Не мање важно је и то да су предузећа Вилуси д.о.о. Никшић (чији је назив дјелатности у Централном регистру привредних субјеката ”изградња цјевовода”) и K-М Труст д.о.о Никшић (назив дјелатности у ЦРПС: ”рушење објеката”) поступала без одговарајућих лиценци, судећи по интернет регистру лиценци за извођаче радова са сајта Министарства одрживог развоја и туризма.
У вези ”асистенције” Противтерористичке јединице (o tempora, o mores!) приликом рушења манастирског конака, може се само закључити да је њихово присуство знак неразумности режима, а никако његове снаге. Полицијска јединица која би требало да буде најелитнија и да се користи у борби са наоружаним криминалним или терористичким групама, изведена је на мирне грађане Црне Горе, на четири монахиње и на православне вјернике, који у Општини Улцињ представљају убједљиву мањину. Сматрамо да за ”асистенцију полиције”, а камоли такве јединице, нису били испуњени услови из члана 18 Закона о унутрашњим пословима, будући да надлежни орган није могао да претпостави могући физички отпор у извршењу овог незаконитог рушења, јер није ни покушао да га изврши без полицијске ”асистенције”, нити је уопште покушао да уручи рјешење.
Јавности није познато да је јуче дошло и до прекомјерне употребе силе од стране припадника полиције према грађанима. По свједочењу с лица мјеста, један од мјештана који је полицију снимао телефоном је повријеђен, тако што је добио ударац у врат и бачен на земљу, а сломљен му је и телефон. При оваквим ”асистенцијама” полиције, а што јуче није био случај, обезбјеђује се и присуство ватрогасне и службе хитне помоћи, као и представника Центра за социјални рад, управо због могућих непредвиђених ситуација које се не могу рјешавати голом силом за коју је обучена полиција.
Пораз права видимо и у томе што је Митрополији црногорско-приморској, захваљујући режимским порталима на необичан и незаконит начин ”достављено” рјешење, које на лицу мјеста нису имали ни поступајући грађевински инспектори.
На неједнако поступање инспекције и надлежног Министарства не треба трошити ријечи. О томе најбоље говоре бројне познате злоупотребе и тешке оптужбе за корупцију у тој области, као и несметана изградња великог броја бесправних објеката која је у току. Произвољним оцјенама да је започети објекат наводно нарушавао ”амбијенталну цјелину цркве Светог Василија Острошког из 18. вијека” Министарство за одрживи развој и туризам је покушало да сакрије своју лошу намјеру да нанесе штету Цркви и спроведе одмазду режима због праведне борбе Цркве за права која су јој угрожена неуставним и дискриминаторним Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.
Иначе, цркву Светог Василија је освештао Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњег Патријарха српског 1933. године (треба ли Министарству помоћ у утврђивању о којем се то вијеку ради?), а на освештању камена-темељца незаконито порушеног манастирског конака је био присутан живи свједок освећења цркве, старац са више од 100 година, који је плакао од радости.
Манастир Светог Василија на Бриској Гори је окупио малобројно православно становништво Улциња и околине око заједничке светиње. Режим је покушао да им загорча ту духовну радост, али у томе неће успјети, јер борба против Бога и Његовог Светог Василија није успјела никоме. Не треба изгубити из вида да је то простор на коме су разни окупатори кроз вијекове срушили стотине хришћанских храмова (како у Улцињу, на Свачу и у околини), укључујући и манастир Пречисту Крајинску, чију обнову власти, и поред нашег упорног тражења деценијама, не дозвољавају.
Особито благодаримо онима који су одбили да учествују у овом безакоњу. Нека благослов Светог Василија Острошког свагда прати њих и њихове породице. Није згорег поменути да је од свих који су доведени да руше цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену запамћено само име часног Иса Махмутовића, који је одбио да је руши.
Захтијевамо да се интегрално пренесе овај демант лажне вијести који су објавили и позивамо јавност и надлежне институције да у цјелости и објективно расвијетле овај случај, како би ово остала последња незаконитост и бруталност државних институција према Цркви.
