Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?
Шта кажу верујући и други представници науке и „струке”
Ова истина, небројено много пута проверена и доказана, није непозната ни у свету науке. Зато је сада намерно нећемо илустровати искуством било ког свештеника већ животним ставом једне верујуће научнице, наше савременице. Др Јелена Јамарелу, професорица инфектологије на атинском универзитету, на питање како гледа на могућност заразе преко светог Причешћа за време садашње епидемије, одговорила је следећим речима: „Непотребно је створена оваква тема. Ја лично верујем да ствар стоји потпуно другачије. Свето Причешће је света Тајна. Кад идеш да се причестиш, не идеш из навике него из жеље да се причестиш Телом и Крвљу Христовом. То је највећа Тајна. Или у њу верујеш и нормално се причешћујеш или у њу не верујеш, па се и не причешћујеш. Они који желе да се причесте не треба да се плаше. Нема половичних решења у стилу да треба користити посебне кашичице и тако даље. Ја сам апсолутно против свега тога. Ако верујемо, ми тиме не изазивамо судбину. Ако је реч о таквој светој Тајни и човек иде да се причести, онда је то нешто најважније у његовом животу. Ако пак верујем да се тиме могу заразити, онда не верујем у највећу свету Тајну. Они који желе да се причесте не треба да се плаше да се Причешћем икад може пренети неки микроб.” На следеће питање – да ли би се причестила кад би знала да је верник који стоји испред ње инфициран коронавирусом – одговорила је овако: „Причестила бих се, са вером да Бог неће дати да се заразим због учешћа у тако великој светој Тајни. Истичем шта бих учинила ја лично, себе ради и у своје име.”
Успут напомињемо да, очевидно, постоји струка и струка: ова истакнута лекарка извесно није нестручна, а највероватније је стручњак бар колико и неки наши незаменљиви експерти, од којих један изјављује да не може да искључи могућност заразе преко Причешћа, а други, веселник и весељак, сматра да изостанак дозволе за краткотрајни прекид полицијског часа, како би народ бар на Васкрс могао да дође на Литургију и причести се, није ништа страшно, јер, забога, непразновање Васкрса или неког другог празника значи тек „један крканлук мање”. А све је то, благо нама, изговорено пред лицем – боље рећи у лице – Србима у Србији, од којих више од деведесет одсто њих исповеда православну веру и припада Српској Православној Цркви. Не можемо да прећутимо да и у нашој средини има много врсних и једнако квалификованих лекара и лекарки – неке од њих и лично познајемо – који, и на речи и на делу, заступају став госпође Јамарелу, али њих нема, нити ће их бити, на екранима наших телевизијских кућа.
Неки угледни лекари, па и веома утицајне међународне медицинске установе и организације, иду и корак даље разматрајући питање претпостављене опасности од заразе услед причешћивања из исте Чаше, било непосредним пијењем из ње било употребом освећене ложице (у лаичком термину кашичице). За разлику од госпође Јамарелу, која проблем или псеудопроблем посматра и под призмом науке и у светлости вере истовремено, поменути лекари и институције потпуно апстрахују присуство или одсуство вере и приступају актуелном питању данашњице искључиво са становишта које они сматрају стручним и научним. Тако је, примера ради, „Комисија стручњакâ” при грчком министарству здравља оценила да постоји могућност заразе преко Причешћа. На ту оцену је одлучно реаговао др Јован Кундурáс, професор солунског медицинског факултета у пензији, аргументовано доказујући да „међународне научне студије потврђују безбедност светог Причешћа у односу на заразе”. Он је просто-напросто отворио фајл PuBMed, навео кључне речи (Shared Communion Cup, Hazard и Infections) и, на основу established data, стекао увид у десетине строго научних расправа, у чију научност може, по њему, да посумња само неко чији је „централни нервни систем поремећен”. Проучивши петнаест таквих расправа објављених у угледном часопису Journal of Infections, он аподиктички тврди: „Не наводи се ниједна болест која настаје услед заједничког коришћења Чаше светог Причешћа.” Позивајући се на текст O. N. Gill-a, објављен у том часопису под насловом The Hazard of Infections from the Shared Communion Cup („Опасност од заразе из заједничке Чаше Причешћа”) 1988. године, када је био актуелан HIV, показује да се ни ХИВ-инфекција није ширила путем Причешћа. Нећемо наводити остале његове изворе него само његов општи закључак да се Причешће и патогене појаве узајамно искључују.
У овом контексту морамо, са захвалношћу, да поменемо и текст ђакона Константина Дојића „О политичкој злоупотреби пандемије у циљу вјерске дискриминације” из марта ове године, који такође наводи резултате научних истраживања, а од њих морамо навести макар неке. „Научна истраживања, пише он, која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом – микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала. Утврђено је да сâмо брисање евхаристијске Чаше између причасникâ ланеним убрусом смањује број микробâ за деведесет одсто. (...) Наведени метали дјелују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од којих су евхаристијске Чаше обично направљене било је познато од давнинâ, а данас је познато као олигодинамски ефекат.” У продужетку наглашава: „Најновије студије указују на чињеницу да, иако коронавирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута.”
Не задржавајући пажњу само на вирусу ковид-19 него се осврћући на заразне болести уопште, наводи резултат епидемиолошког истраживања из 1997. године, када је праћена шесто деведесет једна особа која се током дужег времена редовно причешћивала и изведен закључак да „особе које редовно, па чак и свакодневно, примају Причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима”. Затим саопштава да је Центар за контролу болести у САД управо на основу овог истраживања, као одговор на учестале злонамерне пријаве противникâ Евхаристије, издао препоруку у којој је написано исто оно што тврдимо ми православни, па и писац ових редова, – да никада није забележена епидемија која потиче из евхаристијске Чаше. (Узгред буди речено, због тога тврђења нас је, без помињања нашег имена, прозвао један човек, и то не неки епидемиолог него теолог, присталица, подразумева се, нове, „научно–истраживачке” и „дијалошке” (!) школе богословског размишљања. Реч је, подсећамо, о постављеном питању: ко је доказао да никад није било заразе услед причешћивања? и о нашем контрапитању: а ко је доказао супротно?) Амерички стручњаци додају, додуше, „да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован”, а у крајњем случају допуштају верницима са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи да се привремено уздрже од Причешћа или да се причесте на неки други, алтернативни начин. „Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала”, наглашава Дојић.
У његовом тексту налазимо још доста занимљивих података, подстицајних за размишљање и верујућима и неверујућима, као, примера ради, „да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења” није само обредни пропис или символички гест „него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести”. Већ смо помињали самовољно увођење другачијег начина причешћивања од стране појединих епископа и свештеника, наводно безбедног у односу на вирус који хара, али је у међувремену потврђено „да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку, те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија”, а много је већа вероватноћа да се неко зарази „руковањем или хватањем кваке него Причешћем”. Оштроумно је и духовито запажање у наставку чланка да би ризику инфекције убедљиво највише били изложени свештеници, а да англо-америчким осигуравајућим друштвима та чињеница никако не би промакла, те би она, профита ради, увећала износ здравственог и животног осигурања свештеницима уопште, а православним свештеницима посебно, што, наравно, није случај.
