Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?
Богослужбени аргументи да свето Причешће јесте Лек бесмртности, сада и увек
А сад ево и прегршт богослужбених текстова који дају црквени одговор на постављена питања, можда не довољно „прогресиван” и „научан”, али за православне хришћане нормативан и формативан.
1. У молитвеном правилу пре светога Причешћа хришћанин се моли: „Нека ми свето Твоје Тело и часна Крв, милосрдни Господе, буде Хлеб вечнога живота и исцељење од разноврсних слабости и болести” (канон, песма прва, тропар први). – „Пресвета трпезо Хлеба живота, Који је из милости сишао одозго и даје нови живот свету, удостој сада и мене недостојнога да са страхом окусим од њега и будем жив” (канон, песма трећа, богородичан). – „О Господе Исусе Христе, Боже мој, нека ми не буде на суд Причешће пречистим и животворним Тајнама Твојим нити да ослабим (=разболим се) душом и телом...” (молитва прва, светог Василија Великог). –„Удостој ме да се неосуђено причестим пречистим, бесмртним, животворним и страшним Тајнама Твојим, на отпуштење грехова и на живот вечни, на освећење и просвећење, јачину, исцељење и здравље душе и тела...” (молитва девета, светог Јована Златоуста).
2. На самој светој Литургији, пред сâмо Причешће, литург, епископ или свештеник, моли се, у име целокупног евхаристијског сабрања, истим или сличним речима: „Да ми Причешће светим Тајнама Твојим, Господе, не буде на суд или осуду већ на исцељење душе и тела” (Литургија Златоустова). – „А Ти, Владико, Светиње које су пред нама раздели свима нама на добро, свакоме према његовој потреби: плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших” (иста света Литургија). – „Болесне излечи... јер си Ти, Господе, ... Лекар болеснима” (Литургија Василијева). – „О, Боже наш, учини да нико од нас не буде крив пред овим страшним и небеским Тајнама нити болестан душом и телом... ” (иста света Литургија).
3. После светога Причешћа понавља се исти лајт-мотив: „Благодаримо Ти, Господе Боже наш, за Причешће светим, пречистим, бесмртним и небеским Тајнама Твојим, које си нам дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших” (Литургија Василијева, благодарење после светога Причешћа, у којем се, при крају, још једном понавља синтагма на исцељење душâ и телâ). У молитвеном правилу после светога Причешћа наставља се у истом духу: „... Дај да оне (свете Тајне) буду и мени на исцељење душе и тела...” (молитва прва). – „Ово Причешће (ова Евхаристија) нека ми буде на радост, здравље и весеље...” (молитва четврта). – „...Удостој ме да до последњег даха свога неосуђено примам светињу пречистих Тајни на исцељење душе и тела...” (молитва пета).
У вези са овим није згорег напоменути да Црква има и посебну свету Тајну, Тајну јелеосвећења (народски „свештање масла”), установљену управо ради повратка здравља, и да се у њој, од почетка до краја, стално иште исцељење душе и тела, при чему Господ увек дарује оздрављење душе, а тела не увек, у зависности од Промисла Његова, јер Он најбоље зна шта је у датом тренутку најкорисније и најспасоносније по болесника. Осим тога, чак и при обичном помазивању благословеним уљем („миросању”) са петохлебнице или из кандила неизоставно се користи формула на исцељење душе и тела. Исто тако, по отпусту свете Литургије и других богослужења свештеник обично додаје и овај или сличан неформални, традиционални молитвени поздрав присутним верницима: „Нека вам је свима на здравље и спасење!” Узгред буди речено, сва подвлачења при навођењу богослужбених текстова који се односе на ову тему припадају писцу ових редака, а имају за циљ да истакну како Црква – по духу и слову своје Литургије, равнозначном духу и слову њенога Светога Писма – није тек „успутна станица” или „превозно средство” ка Царству Божјем, како мисли један представник „научне теологије“, него сâмо то Царство, које, истина је, још увек жељно ишчекујемо, али које је већ „дошло у сили” (Марк. 9, 1). Самим тим, поред свега осталога, Црква је Радионица спасења и највеће Лечилиште, најбоља Болница, истинска Бања Витезда („Дом милосрђа” Божјег).
Молимо брата читаоца и сестру читатељку да овај наш исказ никако, нипошто и ни по коју цену не протумаче, под призмом „прогресивног” и „научног” богословља, као апстрактно, метафорично и, у најбољем случају, символичко указивање на будуће, есхатолошко стање ствари, ирелевантно за стање ствари овде и сада. Признајемо есхатолошку димензију бића и живота Цркве, али признајемо и историјску димензију њеног бића и живота. Признајемо есхатологију, али не и есхатомонизам и есхатоманију. Признајемо есхатолошку пуноћу исцељења и спасења, али признајемо, не мање, и њену реалну историјску антиципацију, њен Залог и њено Оприсутњење. Реч је, дакле, не само о „имајућим бити” есхатолошким збивањима већ и о историјским дешавањима која су била и јесу. То значи: Христова, апостолска и светитељска исцељења јесу, пре свега, историјски догађаји, а њихова унутрашња духовна порука јесте да ће се њихов коначни и потпуни смисао открити у Есхатону. Утолико пре и утолико више реални исцелитељски потенцијал има света Литургија свете Цркве Христове, а он врхуни у светом Причешћу, у најдубљем могућем онтолошком сједињењу са Самим Христом.
