Монах др Павле Кондић, управик Архива Митрополије црногорско-приморске, сабрат манастира Стањевићи код Будве, казао је у емисији “Вијек уједињења” ТВ Храм да је Српска православна црква наш духовни стуб и темељ на који се ослањао наш народ кроз вјекове:
“Наша мила мајка, Српска православна црква је духовна мајка српског народа уздуж и попреко кугле земаљске, она је таква како је Христос основао, као столп и утвржденије и у добра и у зла времена, и кад смо имали и књажевине, краљевине и царевине, и које год државно-правне облике живота народног и самосталног и под окупацијом и туђинском влашћу, колико год она била пет или пет стотина година, увијек је мајка Српска црква била тај духовни стуб и камен станац, темељ на који се ослањао наш српски православни народ.
То је основно призвање Свете саборне апостолске цркве и оно што важи за Српску православну цркву, то једнако важи за сваки народ гдје год има крста од три прста, без обзира како то било подељено под територијалним областима….
Тако је Српска црква имала и има то своје духовно призвање да буде духовни стуб и ослонац нашег народа, духовна мајка, да га чува и води путем спасења, да га води оним сигурним Христовим путем. Али Христов пут је голготски пут и ако је Христос страдао до распећа, онда знамо шта и нама, Његовим следбеницима следује. Сам Христос је рекао: Ко хоће са Мном да иде, нека узме крст свој и крене, и то је та голглотска путања, али ми знамо, као Христови ученици и синови, да нам следује и част и радост и утјеха васкрсења, побједе над смрћу.
Дакле и свих ових осам стотина година самосталног духовног живота српскога народа уобличеног у Српској православној цркви од 1219. године, и онај период такође, неколико вјекова христијанизације и нашег духовног сазревања и узрастања у хришћанству, Света православна црква је наш камен темељац, камен станац. Нема стопе на кугли земаљској где немате православне Цркве под јурисдикцијом Пећке београдске патријаршије, од Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Америке и Јужне Африке, до Исланда, Малте. Где год има нашега народа, има и свештенства и монаштва и духовне утјехе коју пружа Српска православна црква. Али та духовна утјеха није само еклесијалне димензије: крштења, вјенчања, молитве за покојне, исповест, причешће, наравно седам Светих тајни. Духовна утјеха који пружа Српска православна црква својој деци је много шира и дубља, није ограничена само на Свете тајне, на молитвословља, на ту еклесијалну, литургијску димензију, него је много шира и слојевитија, дубља.
Ми српски православни народ смо део заједнице народа Божјег који има ту част, радост и привилегију (скупо плаћену кроз векове нашега страдања), да смо имали свете Божје људе и с једне и с друге стране, духовне поглаваре, и пре Светог оца Саве и то не треба изгубити из вида и гумицом избрисати духовну предисторију, тај период стасавања и развијања православља у српском народу, и онда од Светога Саве до наших дана, светитеље Божије угоднике и у мантији и под круном.”