Недавно се Црква обратила вјерницима саоштењем које је насловљено „Мир и народна слога су најважнији“. О миру се много говорило и у протеклој изборној кампањи, а у постизборном периоду сви страхујемо да ли ће одлазећи режим у миру оставити Црну Гору новоизабраној већини. Ипак, неријетка је ситуација да сви заједно користимо једну ријеч, а да под њом не мислимо исто. И више од тога – међуљудски конфликти настају као плод неразумијевања и изостатка комуникације. То се нарочито односи на Цркву чији је дискрус, не само скуп једнозначних ријечи, већ је њена терминологија „натопљена“ вјековима искуства и њихов садржај неријетко је само дјелимично познат широј јавности. Шта Црква подразумијева када каже да је нашем друштву најважнији мир?
Када кажемо мир најчешће не подразумијевамо више од обичног изостанка сукоба или рата. Међутим, у библијском контексту ријеч мир не подразумијева пуко одсуство сукоба, већ указује на нешто боље што би требало да буде на његовом мјесту. Можда и најпознатија ријеч билбијског т.ј. хебрејског језика јесте управо мир т.ј. шалом (שלום) чије се значење може описати и ријечима „потпун“ или „цијели“. Том ријечју у књизи Исуса Навина се описује камен који нема никаквих пукотина или других мана. Када се ријечју шалом опише зид то значи да он нема недостајућих цигли.
То се, наравно, односи и на међуљудске односе. Живот у заједници и заиста личи на грађевину која је читава и фукционална тек онда када су њени чланови у међусобном миру. Донијети мир нечему у Библији значи употпунити непотпуно, чинећи подијељено цијелим. Библија обећава да ће сви на хришћанском путу ширити мир и међу својим непријатељима што предивно описује изрека премудрог Соломонa: „Кад су чији путови мили Господу, мири с њим и непријатеље његове.“ Међутим, већ су Израиљски мудраци схватили да људи увијек и без изузетка не успијевају сачувати међусобни мир. Зато се кроз читав Стари завјет појављује очекивање доласка месије мира, коју ће најконкретније формулисати пророк Исаија кроз наду да ће се родити Кнез Мира кроз кога ће „без краја расти мир“.
Хришћани вјерују да се то пророчанство пророка Исаије обистинило рођењем месије – Господа Исуса Христа. Oн и заиста шири мир и даје га у изобиљу како и сам говори по свједочанству Јовановом: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“, али додаје да његов мир није онај који људи познају – „не дајем вам га као што свијет даје“. Његов долазак је обновио давно прекинуту везу творца и човјека и кроз помирење људи са Богом отворена су врата и међусобног помирења. Постоји читава теологија мира која је лајтмотив великог броја посланица Светог апостола Павла. Он каже да се кроз Исуса све измирило „учинивши мир његовом крвљу на крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима”
Зато Црква и нуди управо Христову крв као гарант мира. Као један од најосновнијих услова за примање Христа кроз причешће од xришћанина се тражи да је у миру са свима. Црква и јесте грађевина која је сазидана од вјерника и да би била потпуна њени чланови морају бити у миру. Одлазећи режим није радио против Цркве само тако што је донио дискриминаторни Закон или што је опструирао обнову цркава и манастира широм земље. Њен највећи гријех јесте што је констатно нарушава међусобни мир наших грађана, нарочито православних вјерника.
Не постоји подјела из наше прошлости коју режим није афирмисао, као ни болна рана наших предака коју ДПС није задао и њиховим потомцима. Те подјеле нас коче на путу економског развоја и изградње друштва владавине права, али чини и огромну тешкоћу у духовном животу. Са том тешкоћом вјерници се интезивно суочавају у ово вријеме.
Данас свједочимо кулминацији потпиривања различитих ватри, како међу православнима тако и међу припадницима разних вјера. Подигао се велики дим који има за циљ да нам заклони заједничку перспективу мира. Сигуран сам да ће Бог мира дати грађанима Црне Горе снаге да истрају на путу промјена и да наша епоха у историји буде записана као вријеме великог помирења и почетак како друштвеног тако и духовног напредовања.
ђакон Павле Божовић
