У петак, 18. септембра 2020. године, када наша Црква прославља светог пророка Захарију и праведну Јелисавету, родитеље светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Страхиња Савковић, дипломирани теолог, а чтецирао је г. Владан Степовић.
Владика је у својој беседи истакао колико је важно да сваки хришћанин положи наду у Господа нашег Исуса Христа: “Неће оставити Бог ниједног човека који се моли и који се нада. Црква хоће да нам каже да је наша нада у Богу. Све друге наде нас не могу спасити. Може само да нас спасе нада у Бога, јер је Он рекао да неће нико да погине ко верује у Њега, већ ће имати живот вечни. Наду коју нам је Господ обећао, она се испунила и тек ће се испунити. Ако човекова нада није са Богом, он неће имати наду у овоземаљском животу. Ако човек нема наде у Бога, такав човек ће брзо да падне у очајање. О тој нади говори нам и данашњи празник и свето Јеванђеље.
Родитељи светог Јована Крститеља били су у поодмаклим годинама, а Бог им је услишио наду јер су живели праведно и по закону Божијем. Онај човек који испуњава заповести, њега Бог чува. А кад је човек окружен заповестима и њима живи, он зна да га Господ неће оставити, ма каква искушења да наиђу. Ко има наду на Бога, он има и радост Божију у себи. Ко нема наду, он губи љубав. Такав човек је онда ствар која хода и нимало не размишља о духовној потреби да се приближи Богу и живи са Богом. Бог промишља о сваком човеку.
Онај који је Живот, а Живот је Господ наш Исус Христос, Он неће да остави човека. То најбоље видимо на примеру светог Јована Крститеља. Ирод је погубио Захарију, оца Јована Крститеља, а Јелисавета узима дете и бежи у пустињу где убрзо умире. То једно дете без икакве заштите, без топлог материнског крила, окружено зверима, остаје 30 година у пустињи, хране га анђели. И Јован, како каже Јеванђеље, био је у пустињи све док га реч Божија није позвала да крштава народ. И он полази јер је имао наду. У мноштву народа на реци Јордан, Јован препознаје Христа. Јован каже: “Гле Јагње Божије које узима грехе света”. Када је Господ узео на себе наше грехе, он је узео на себе и сва искушења и патње људске. Браћо и сестре, највећи умор човеку је његов грех, то је његов товар којему он не зна порекло. А грех ће човека притискати све док се човек не окрене Господу. Ми треба да будемо свесни љубави Божије којом Он узима грехе наше. Зато браћо и сестре, да се молимо Богу онако како каже молитва Оче наш: “И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога”. Бог тражи наше срце да га отворимо, да се Бог усели у њега.
Кад се Бог усели у срце, онда си, човече, јачи од свега. Бога се треба сећати онолико колико дишемо, како кажу свети оци. Зато до тог степена треба да дођемо, као што дишемо а не размишљамо о дисању, да тако наша душа зажели да Бога смести у себе. Сналазиће нас и невоље и искушења, али Бог све то допушта да би проверио човека, да бисмо ми кроз искушење ојачали у вери, да бисмо схватили сами не можемо да победимо искушење. Онда кад то знамо, зашто онда не прихватамо руку Божију која је стално испружена? Да би нас водила рука Божија, морамо да изменимо своју ћуд, браћо и сестре, морамо да изменимо своју гордост, своју сујету, и да се заиста у праведности предамо Богу. Неће ни нас Бог оставити, само да ми не оставимо Бога”.
Извор: Епархија шумадијска
