Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем.
Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве.
*Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције?
Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима.
*Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву?
Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја.
Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим.
*Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом?
Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.
*Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу?
Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“
*Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери?
Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу.
*Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе?
Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.
*С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи?
Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.
*Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот?
Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат кад сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“
Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви.
*Да ли је за тебе глума позив или призив?
Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво.
*Шта би поручио нашим читаоцима?
Парафразираћу васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност.
Разговор водио: јереј Немања Матејић,
Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
Извор: Епархија жичка
