Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника.
Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете.
Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре.
Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других.
Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих.
Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали.
Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови.
Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета?
Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем.
Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе.
Протонамесник Александар Р. Јевтић,
Храм Светог Саве, Краљево
Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
