Ово време у ком живимо и ови дани нас особито уверавају да је Црква увек била и остала „знак против ког ће се говорити“ (Лк 2, 34), знак у овоме свету око ког ће се вечито ломити копља. Једно је сигурно, Цркву „ни врата ада не могу надвладати“.
Ипак међу свима онима у Цркви који су се осмелили да свој живот осмисле црквеним искуством, у ово смутно време, појавила су се особита искушења која чини се као оно надолазећа олуја, без јасног знака, изненада, одједном, подиже таласе, чупа дрвеће и носи све пред собом. И заиста јесте тако, температура је у овом свету од острашћености, људске самодовољности и гордости толико висока, да је било за очекивати да ће, чим се појави и најмањи облачак, доћи до изненадне метеоролошке промене. И изгледа, сви смо одједном постали духовне метеоропате… На удару тог олујног ветра, нашла се и Црква, али њу су, чини се већ почупана стабла, неверја и маловерја, те антитеизма и богоборства ударила са жељом да начине штету која ће, ако не директно, а оно бар привидно показати сву слабост Цркве. И наравно, први на удару су верујући, људи који се труде да живе Црквом. Живети Црквом значи, свесно и „намерно“ своје навике, узусе и мере мењати или боље речено, подешавати на исту таласну дужину благодатних „фреквенција“ које чине да се и у нама, нашим душама и телу, чује исти звук којим Црква одзвања већ 2000 година, а како неки кажу и нешто дуже. Ипак, ударац на веру, чини се везан је само са једним, а то је са чињеницом да се живот у Цркви искључиво и једино може живети, никада замишљати, маштати, претпостављати или сањати. Зашто је то битно? Разлог томе је у чињеници да је Христос стварно дошао у свет и са онима који су стварно живели и постојали, остварио однос, никада не бежећи од човека и његове стварности. Онај предивни Христов узвик: „О роде, неверни и прељуботворни, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“ (Мт 17, 17), далеко је од жеље Христове да побегне. У питању је његово исповедање нашег стања и у исто време његове љубави према свима нама. Воли те стога и трпи. Има ли нас где ту?
Ове речи јасно упућују да Црква и сви они који су у Цркви, немају ни један други задатак него да без замишљања, маштања, претпоставки и снова живе животом Цркве. Дакле, нити да се препиру, нити да се горде ни преузносе, него једноставно и мирно да живе животом Цркве. Чини се, можда, да је управо и ова криза међу верницима наступила као плод неког чудног идеализма и духовне себељубивости која, од човека трезвеног и стабилног прави особу која као какав духовни крвопија жели само једно, а то је да задовољи своју духовну жеђ, не осврћући се на другога, а често, Боже помози, ни на Бога. Пуно је гордости, пуно себељубља, пуно жеља да „наша буде последња“. У тој и таквој атмосфери суочени са стварношћу, морамо одбацити сваку врсту идеолошког и постати реални хришћани. Шта то тачно значи? Не, то не значи да кренемо у корак са временом, да кренемо да се повинујемо тој истој олуји и онима који преко ње желе да нас оборе, то не значи да будемо млаки у своме животу. Од нас се тражи да стварност живота, онакву какву живимо: са женом са којом имамо пуно размирица или леп живот, са децом која нас и слушају и не слушају, са људима који су чини се некада спремни да дају крв за нас, да би нам је у следећем моменту већ попили, принесемо Богу. Принећемо је кроз молитву, кроз трпљење, кроз жељу да онога другога разумемо и да се поставимо у његову ситуацију. Наравно, цивилизација нас је до сада ипак васпитавала да будемо усредређени на себе саме. Испоставља се да смо у оваквим ситуацијама неуредних прилика, толико празни да просто не можемо у себи наћи средину како бисмо се у-сред-средили! Зар то већ не показује сву слабост ове цивилизације? Зар то не показује слабост и те теорије среће којом желе да нас захвате? Кажу ако будеш срећан, све ће ти бити потаман. Можда, али претходно нам морају ишчупати срце, јер осећање среће није ни једино, Богу хвала, ни најважније. О томе други пут…
У своје време, један човек, православни Србин, а уз то још и свештеник, живео је мирно свој живот у једној малој парохији у Срему, желећи као и сви људи да дочека да види „дужину дана“. Године 1939. позван је и одређен да буде војни свештеник, што је као послушни син своје Цркве прихватио и већ 1942. године, нашао се у концентрационом логору Шталаг у Немачкој са својом паством – својим саборцима, војницима који су са њим делили исту муку. Савестан, како га је Бог дао, млад (имао је 29 година), пожртвован, окружен жицом и суморним лицима своје сабраће, није наставио да тугује и да јадикује него је све своје силе и напоре усмерио ка томе да покаже и себи и другима да Бога у човеку нико не може убити до он сам. Ту у логору је за потребе своје сабраће и своје пастве основао капелу, дао да се сачини иконостас и насликају иконе, сашио у кројачници први епитрахиљ, и почео да врши своје пастирско дело. Била је то логорашка капела где су сви били логораши: и иконописац, и дрводеља и кројач и свештеник. На жалост његову, али не и на разочарење, највише је обављао управо укопе – сахране тих истих сабораца и сабраће војника, који су се надали ослобођењу, али га нису доживели… Бар не оно из логора. Суочен са смрћу, са страхом, овај смерни свештеник, све је побеђивао својом вером… Како сам каже у својој „Одисеји“ суочавао се и са животом и са смрћу:
„Било је то у фебруару 1943. године када ме је Командант логора преко тумача позвао код себе. Прелиставао је нека документа и напослетку ми је саопштио да ћу се првим транспортом вратити кући. Наводно, моја жена је поднела захтев преко Василија Шурлана, тадашњег православног хрватског свештеника, а на тражење хрватског православног Епископа Гермогена врховна немачка власт одобрила је мој повратак. Иако изненађен овим саопштењем, брзо сам реаговао и преко тумача изјавио да ја не желим да се вратим у домовину јер сам овде потребан нашим људима, а да у домовини има довољно свештеника. Командант ме је изненађено погледао и упитао: „Да ли сте Ви свесни шта ће после рата бити са заробљеницима? Да ли знате да ћете сви ићи у Украјину и Сибир као робље и да никад више нећете видети своју породицу?“ Одговорио сам му да сам ја свештеник и да би требало да са својим верницима подносим како добро тако и зло. Касније сам сазнао од немачког тумача да је овај случај био изнет пред официрски немачки колегијум. Данима и ноћима после овога нисам имао мира. И оно мало худе заробљеничке хране нисам могао да окусим. Размишљао сам шта ће бити ако моја деца сазнају да им тата не жели да се врати њима. Но, убеђење да су и остали наши заробљеници такође оставили своје миле и драге, а како бих изгледао пред њиховим очима да их напустим и да им више не пружам своју пастирску подршку? Свештенички завет и савест ми то нису допуштали, иако сам због тога много патио.“[1]
Ово су речи, рећи ће многи, младога човека, човека који први пут суочен са стварношћу живота предаје целога себе идеалима. Но, да ли ће бити баш тако? У Цркви, прво што човек научи, јесте да идеала нема. Постоји само богочовечански реализам, како каже наш Свети ава Јустин. То је онај реализам речи Христових „О роде, неверни и прељуботворни докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети?“ (Мт 17, 17). То је реализам у ком је Бог иако свестан маловерја и безверја, отпадништва и духовне чамотиње дошао у свет не би ли га на Своме Крсту разапео и „све новим учинио“ (ср. Отк 21, 5). Том вером је живео и овај млади свештеник, Димитрије Мратинковић, који је свој младалачки век почео као богословац, бунтовник, човек жедан правде и истине. Све је то, једнога момента заменио Христом и пригрлио свој пут у Христу као највиши циљ и најлепши дар који је могао на том путу да принесе Христу. Његов живот у наставку био је повезан са разним искушењима, од којих и са комунизмом. Схватиће се, једнога дана, да је тај комунизам ипак велико зло нанео Цркви. Са тог пута Христовог, како као млад, тако и касније, никада није устукнуо, никада није мрднуо. Био је човек са слабостима, како и сам каже, али никада није одустао од Христа и Цркве.
У тој малој причи, једнога свештеника заробљеног у немачком логору за време рата, лежи и одговор на питање, можемо ли и ми данас бити суочени са стварношћу. Да. Ништа мање и ништа више него што су и наши преци били. Изазов је само да ту стварност не тражимо на јутјуб каналу, код блогера и другде, код левих и десних, па макар причали и оно што нам се свиђа или што личи на духовне стварности, него да ту стварност тражимо у наручју Божијем. Да не бежимо од те стварности у неке своје светове, макар ти светови били ушушкани и у најлепшим планинама, јер од надолазећег се не може побећи, као што се ни од Бога не може сакрити.
Суочен са том и таквом стварношћу је сваки онај који, пред Богом стојећи, гледа лице свога ближњег и чека да му се он осмехне. Чека да се у срцу другога пробуди Христос, који утире сузу са свакога лица и даје неизрециву снагу сваком ко га са вером призива и који му за све и без престанка притиче. Зато у оним речима Христовим, о роду неверном и прељуботворном, да и ми чујемо радосну вест и истину да нас Бог никада неће напустити, какви год да будемо, али да и Он жели да ми нелицемерно стојећи пред Њим радујемо се најпре Њему који полако долази и очекује да Њему уздигнемо своја срца. Једну воштаницу проти Димитрију, а позив Господу: Маран ата! Да дођи, Господе!
[1]Необјављени мемоари проте Димитрија Мратинковића, арх. намесника сремскокарловачког и пароха Саборне цркве из 1975. године.
протојереј Јован Милановић,
ректор Карловачке богословије
Извор: Епархија сремска
