На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог.
Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају.
Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али, често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар.
Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души.
Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота.
Бог да вас све укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости. Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено. Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове.
Бог вас све благословио и свако добро вам даровао!
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски,
ТЕОДОСИЈЕ
