Питање духовнку:
Имам 18 година и често сам у недоуимици шта је заправо вјера и како да је практикујем. Често читам духовну литературу, гледам интервјуе старца Гаврила, оца Тадеја , патријарха Павла и многих просвећених људи који причају о потреби будности и побожности живота свакога православца.
С једне стране желим да се сјединим са Богом, да се духовно развијам и јачам, да поштујем закон Божији и правила, желим да се исповиједам, да постим и причешћујем што чешће али често се та моја жеља уздрма након разговора са родитељима, прије свега са оцем који ми каже да вјеру не требам толико озбиљно да схватам, тј. да не требам да живим строго по неким правилима, да пазим шта причам или чак мислим, већ само је потребно да никоме другом не чиним нити желим зло, да помогнем коме могу. Каже ми да нема потребе да се ограничавам са разним правилима о понашању, у пићу, забави и уопштено свему што раде моји вршњаци, каже ми да не треба нимало да се издвајам од већине, већ да слиједим што раде и остали, а не да се понашам као неки монах. Каже ми да није потребно да гледам јесам ли постио, причестио се или исповједио, или уопштено да се оптерећујем било каквим црквеним правилима, већ ако некад осјећам да треба то да урадим, да тако и учиним али да не осјећам никакву обавезу према томе. Скоро је јак утисак на мене оставио дио бесједе старца Гаврила у којем је рекао да нема непокајаног пушача који није у паклу, те сам то рекао свом оцу (који је иначе пушач) , те га замолио да престане пушити јер је то лоше за његово здравље али и за његову душу. Он ми се на то насмијао и рекао да то није ништа озбиљно, да није сада човјек грешан што запали цигару. Исто сам му тако говорио о рукоблуду и како је то штетно, те како сам хтио престати то радити, на шта је он рекао да је то сасвим нормално, да су то сви одувијек радили и да не треба да гледам на то као да је нешто лоше. Има још много оваквих примјера у којима се ја збуним јер ми он каже да моје понашање не треба да се издваја и да одступа од понашања већине. Проблем је што уједно желим да слиједим просвећене људе али и да слушам своје родитеље. Не успијевам да нађем средину те се надам да ћете ми ви помоћи у томе. Поздрав и свако добро.
Одговор духовника:
У свом питању дотакао си се многих и различитих тема. Немогуће би било да ти у једном писму одговорим на свако од њих. Покушаћу стога да ти покажем начин на који би требало да размишљаш о сваком од њих како би донео исправне одлуке.
Највећи број сукоба и неспоразума између деце и родитеља настаје као последица превиђања једне просте и једноставне истине: У очима родитеља дете је увек само дете. Без обзира што си пред државним законима са 18 година пунолетан, па и лично одговоран за све своје поступке, за твоје родитеље ти си још увек дете. Чак и кад будеш у њиховим годинама, за њих ћеш и даље бити дете. Све што им говориш они не чују као да говори нека зрела особа него само као детиње тепање. Ако им понудиш какве мудре и аргументоване речи, они их неће чути као такве. За њих ће сваки твој мудри и аргументовани говор увек бити нешто пријатно али сасвим површно. Ово ће у теби будити осећај гнева, а понекад безнађа и очајања. Стога пре свега извежбај себе у томе да својим родитељима никада не говориш ништа паметно. Немој никада покушавати да их нечему научиш јер они од тебе никако не могу примити поуку. Немој се превише бринути због тога јер то је тако за све људе. У истом проблему су били и твоји родитељи са својим родитељима. Родитељи твојих вршњака ће те слушати с пажњом као одраслог, али твоји сопствени родитељи то не могу. Ако те некад твоји родитељи запитају шта ти мислиш о овоме или ономе, онда ће у том случају можда и моћи да чују неки од твојих аргумената. Тада им кажи шта мислиш, али ако од прве не прихвате твоје мишљење, уздржи се од даљег убеђивања. Ако овако будеш поступао с твојим родитељима поштедећеш и себе и њих многих сукоба и неспоразума.
Није дакле могуће да мудрим саветима постигнеш да твоји родитељи нешто промене у свом животу. Постоји други начин да се постигне иста ствар. Пошто си ти у њиховим очима још увек дете, свака твоја детиња жеља за њих је обавеза. Ако ти некад и не испуне неку жељу, њихова савест их прекорева изнутра и они се старају да ти испуне неку другу жељу како би се искупили за то што ти неку жељу нису испунили. Ако желиш да твој отац престане да пуши, сасвим је погрешно да му причаш о штетности пушења, поготово да се позиваш на духовнике и њихове изјаве. Уместо тога изабери тренутак кад те твој отац на неки начин повреди и кад у себи осећа грижу савести због тога. У таквом тренутку он ће бити спреман да ти испуни сваку жељу. Тада му просто кажи: Оче, ја бих био много срећан ако би ти престао да пушиш. Ако ти и не учини од прве, чекај следећу прилику, па опет понови исто. Бог ће ти у томе помоћи. Ако ти не испуни жељу од прве, неће моћи да на то не мисли, него ће му дан и ноћ бити пред очима како није добар отац јер није испунио жељу своме сину. То ће га временом смекшати, па ће у некој од следећих ситуација коначно смоћи снаге да ти жељу испуни.
На тај начин поступај са својим родитељима и буди стрпљив и не губи наду. Бог ће ти у томе бити помоћник.
А сад да видимо шта ти то отац саветује. Пре свега имај у виду да те он воли и да ти искрено жели добра. Стога његове савете немој никад схватати као израз неког непријатељства. Ако ти и саветује нешто што за тебе није добро, он то чини само из незнања. Из свих његових савета које си навео стичем утисак да је у много чему у праву али да у појединостима греши. Пре свега његово настојање да те увери да се не издвајаш својим понашањем од околине је добар савет. Сличан савет ћеш наћи и код Светог Јована Лествичника и других светих стараца. У Јеванђељу сам Христос нас учи да своја добра дела и подвиге чинимо у тајности а не да нас виде људи. Тако да генерално твој отац је у праву по том питању. Из чињенице да је имао потребу да ти говори такав савет, ја наслућујем да си ти своје подвиге чинио не толико у тајности. Лепо је што гледаш интервјуе разних духовника и што читаш духовне књиге, али није добро да препричаваш шта си чуо и прочитао другим људима, нарочито ако они то не желе да слушају. Ако те неко упита шта си паметно чуо, или прочитао, онда је можда згодна прилика да кажеш нешто од тога. Али и тад је боље да не кажеш баш све и да не претераш, него радије упути оне који те питају да сами погледај или прочитају то исто. Ти си међутим стао да препричаваш поуке свом оцу који то дефинитивно не жели да чује, а посебно не од тебе. Таквим понашањем ти си забринуо свог оца. Он се брине да ти твоја интересовања за духовност не нашкоде. Брине се да те није неко из цркве преварио, да ти није испрао мозак и да те није наговорио да се тако неприродно понашаш. Постарај се дакле да умириш свог оца и мајку настојећи да прикријеш своја духовна интересовања.
Отац ти каже да је довољно да никоме не чиниш зла и да помогнеш коме можеш. И ово је мудар и добар савет. Нема никакве потребе да оспораваш такав његов савет. Међутим, није у праву када ти каже да не треба никаквих других правила да се придржаваш. Јер су многа правила проистекла из искуства људи који су се целог живота борили да никоме не учине зло и да помогну коме могу. На пример момак и девојка желе да ступе у интимне односе пре него склопе брак. Можда чак о браку нису ни разговарали. Уверени су да тим поступком никоме не чине зло и да то није ништа тако страшно и погрешно. Међутим оно што се у том тренутку заиста дешава, а чега они нису свесни, јесте да се они заправо коцкају са животом детета које ће се можда том приликом зачети. Да ли је момак апсолутно сигуран да ће девојка родити дете ако се зачне? Шта ако се одлучи на абортус? У том случају и он на себе навлачи кривицу за убиство невиног детета. Ако се пак и реши да дете роди, да ли је она заиста особа са којом је спреман да проведе остатак свог живота? Ако није, онда осуђује то дете да расте без оца. Ако се и реши да је венча и живи с њом како би дете имало оца, хоће ли имати довољно стрпљења и љубави да се са том женом не свађа пред дететом и да створи пријатну и благотворну атмосферу за одрастање тог детета. Све су то озбиљна питања о којима треба озбиљно размислити пре него се ступи у интимне односе. Они који ступају у такве односе без озбиљног разматрања свих ових питања практично се коцкају са будућношћу како детета које би могло да се зачне тако и са будућношћу партнера. Коцкати се са нечијом будућношћу могло би се сврстати под чињење зла некоме. Тако да они који не желе да никоме учине зло, не коцкају се ни са чијом будућношћу, те стога ни не ступају у ванбрачне односе.
Слично је и са пушењем. Можда пушач мисли да тиме никог не повређује, али су истраживања показала да од рака у већој мери оболевају не само они који пуше, него и они који проводе дуго времена у друштву пушача. Пушач може да мисли како не оболе баш сви пушачи и сви из његове околине од рака, те стога пушење није прави узрок рака. Ја бих пак рекао да се и овде ради о одређеној врсти коцкања са будућношћу не само пушача него и свих оних који га окружују. Коцкати се са нечијом будућношћу ипак је чињење зла некоме. Стога они који желе да никоме не учине зло, то не раде.
Могао бих на овај начин навести још много других правила чије кршење на први поглед не изгледа као страшан грех, али када се испита мало боље дође се до закључка да се ипак ради о чињењу зла некоме. Ипак мислим да ћеш на основу примера које сам ти навео моћи и сам да спроведеш сличну анализу за остала правила.
Све у свему твој отац је у праву када каже да не треба да се много издвајаш од своје околине, и да је довољно да не чиниш ником зла, те да помогнеш коме можеш. Послушај га у томе и добро ће ти бити. Само буди пажљив да не би каквим својим непромишљеним поступком некоме учинио какво зло. Верујем да ћеш на тај начин наћи смисао сваком правилу духовног живота о којима читаш и слушаш.
Извор: Телевизија Храм
.png)
