Излагање Мати Јелена (Станишић), игуманије Манастира Ћелија Пиперска на Симпосиону о женском монаштву који је одржан у манастиру Светог Прохора Пчињског, поводом јубилеја 950 година његовог постојања. Тама: Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија.
Преосвећени Владико, часни оци, преподобне матере и сестре монахиње, драга браћо и сестре,
Помаже Бог! Нека је свима срећна Слава и дивни јубилеј манастира Светог Прохора Пчињског.
Желим прво да се захвалим на позиву за учешће и да се извиним што нисам могла да дођем на Монашки симпосион.
Захваљујем се Вашем преосвештенству што, ево, већ десет година дајете благослов Мати Јефремији и њеним сестрама, да долазе у наш манастир и пјевају на празник Светог Стефана Пиперског. Моје учешће на овом скупу сигурно се може објаснити једино искреном, топлом љубављу коју Мати Јефремија и сестре имају према нашем манастиру. Јер знам да има позванијих од мене да говоре о развоју женског монаштва у Црној Гори – старијих и искуснијих игуманија, које би имале много више да кажу на ову тему. Вјерујем да је предлог да будем учесник проистекао из дугогодишње сестринске љубави и она ме је и обавезала да се са љубављу одазовем.
Осамдесетих година прошлог вијека почела је обнова живота Српске Православне Цркве у Црној Гори. Испрва непримјетно, а онда све осјетније. Обнова је била свеобухватна: обнављане су цркве, манастири и други црквени објекти, а прије свега, људске душе. Растао је број свештеника, монаха, а нарочито монахиња, што се може учинити необичним за кршевиту Црну Гору. На почетку периода о коме говоримо, било је само 5-6 монахиња у читавој Црној Гори. Данас има око двјеста монахиња и искушеница. Многе пусте рушевине васкрсле су снагом њихове вјере и младости. Сигурно би се могла написати озбиљна студија како је до тога дошло: зашто је процвјетало баш женско монаштво, зашто баш овдје, зашто баш у тим околностима… За мене је то сувише тежак задатак. Али, покушаћу да дам свој прилог онима који ће се можда бавити том темом – да посвједочим из свог искуства, оно „што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше“ (1. Јн 1,1).
У Цркву сам ушла у вријеме кад сам била средњошколка. Десило се то захваљујући оцу Лазару. Отац је свој монашки живот започео на Светој Гори, затим је дошао у Ћелије Ваљевске, а 1984. године у Острог. Почео је да окупља око себе младе људе и да их учи, прво, како да се осјене крстом, па све остало. У Црној Гори, Црква једва да је показивала знаке живота. Оно мало клира и монаштва је живјело изоловано и одбачено од друштва. Људи се нису крштавали, нису славили Славу, на сахране нису звали свештеника. Ако би неки ријетки појединац то и урадио, био је изложен порузи од најближих, а често и кажњаван од власти. Отац Лазар је дошао у правом тренутку, јер, већ тих година, нас младе више нико није могао заварати идејом „братства и јединства“. Она се све више разоткривала као велика лаж, с почетка кроз прогон и страдање нашег народа на Косову, а онда током 90-их година, када је наступио распад Југославије и ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини. Српски народ је поново доживио логоре и страдања, а напослетку НАТО агресију и бомбардовање.
Тражили смо Истину, а, чини се, Она је нашла нас, кроз оца Лазара. Једноставно, без много приче, свједочио нам је Бога својим животом. За кратко вријеме је успио да око себе окупи један број младих људи. За непуне три године, већ је знатан број младих долазило сваке недјеље у Острог на Литургију. Када је прешао у Ћелију Пиперску 1987. године, уочи Свете Петке, сви они су наставили да долазе код њега. Врло брзо су неколико дјевојака одлучиле да буду монахиње. Међу Очевим духовним чедима било је и много оних који су касније постали свештеници, попадије, или узорни хришћани у свијету. Сјеме које је посијао и данас богато рађа.
Када је отац Лазар дошао у Острог, говорио је да је много важно да се молимо Богу да нам за митрополита дође тадашњи Владика банатски Амфилохије, јер је он овдје рођен и најбоље зна своје Црногорце. Владику Амфилохија смо, на нашу велику радост, упознали већ следеће, 1988. године, у Ћелији Пиперској, на празник Светог Стефана Пиперског. Бесједио је о томе, да је човјек тиме човјек што је жедан Светиње и да нас мошти Светитеља обдарују Светињом Божијом којом је њих Бог обдарио. А да ни у једном времену светост и светиња нису биле толико обесвећене колико у нашем времену.[1]
Двије године касније, Владика Амфилохије се у Црну Гору вратио као Митрополит. Убрзо је почео да обнавља запустјеле и да гради нове манастире и цркве. Тада је у Црној Гори било веома мало монахиња. Зато је са Митрополитовим благословом већ у новембру 1991. године дио сестринства манастира Месић из Баната прешао у Црну Гору, прво у манастир Ждребаоник. Сестринство овог манастира до данас мајчински води Мати Јустина (Таушан). Потом су се разројиле да би обновиле монашки живот у разним дијеловима Црне Горе. Монахиње из Месића, покојна Мати Еликонида и Мати Харитина, подмладиле су манастир Бању. Одатле је Мати Еликонида кренула да обнови манастир Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Мати Јована (Властелица) добила је на старање манастир Дугу, а процвјетале су и светиње на Бешкој (на Скадарском језеру), трудом Мати Фотине и вриједних сестара. Није се на томе стало: из ових манастира оживљени су манастири Златица, Подластва, основан манастир Свете Параскеве у Гостиљу. Мати Јулијана је дошла у Острог код свог брата, оца Лазара, и ту као монахиња служила дуго година, да би последњих година изградила манастир на породичном имању у Његушима.
Посебно бисмо поменули манастир Добрску Ћелију, гдје је своје мјесто нашла Мати Олимпијада, са сестром Христином. Прво су заједно биле на двору епископа банатских у Вршцу. Када је Митрополит дошао у Црну Гору, „скућиле“ су се близу Цетињског манастира, у Добрској Ћелији, гдје су имале потребну бригу и његу. Нераздвојне током живота, упокојиле су се обје у непуних мјесец и по дана.
Ћелија Пиперска је такође дала дио новог монашког нараштаја. Почетак је био долазак оца Лазара, а потом и монашење четири сестре. То је било прво женско монашење у Црној Гори послије Другог свјетског рата. Сестре су мукотрпно обнављале Манастир, а послије извјесног времена им је повјерен подвиг обнове других манастира. Игуманија Ефимија (Никчевић) је у марту 1998. године са седам сестара прешла у запустјели манастир Светог Луке, у Жупи Никшићкој, у родном крају Светог Стефана Пиперског. Данас је то прелијеп манастир, са најбројнијим сестринством у Митрополији. Манастир Дуљево, древна светиња Немањића, поново је заблистала у својој љепоти захваљујући старању Мати Ангелине (Трифуновић), некадашње настојатељице у Ћелији Пиперској. Мати Атанасија (Аџић), пиперска монахиња, обнављала је манастир Ријеку Црнојевића, а потом и Орахово.
Подигнут је манастир Рустово, а из његовог сестринства – манастир Светог Спиридона, Дупило, Бриска Гора, под духовним старатељством архимандрита Бенедикта (Јовановића).
Монахиње Рускиње су формирале сестринства у манастирима: Светих Архангела у Прекобрђу, Светог Сергија Радоњешког под Румијом, Светог Илије на Волујици и Светог Ђорђа на Паштровскoj Гори.
Када је 2000. године обновљена древна светосавска Епархија будимљанска, под називом Епархија будимљанско-никшићка, повјерена је Епископу Јоаникију (Мићовићу), духовном чеду Митрополита Амфилохија. Прије него што је примио ту захтјевну службу, више година је обављао веома одговорне дужности настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији, а потом и њеног ректора. Повјерење је оправдао наставивши и подражавајући Митрополитов труд на обнови цркава и манастира у својој Епархији. И поред тешкоћа услед оскудице и тешко приступачних терена, обновљени су женски манастири Подмалинско, Калудра, Вољавац, Добриловина, Шудиково, Сомина и манастир Светог Саве у Голији.
У Митрополији Црногорско-приморској обновљени су или новоподигнути још и манастир Свете Матроне Московске, Савина Главица, Војнић, Пелев Бријег, Боан Кадића, Буновићи, манастир Свете Варваре (у Радовићима), Курилово и Ћириловац. Храм посвећен Светом Пантелејмону и Клименту Охридском, који је Митрополит са рођацима подигао на породичном имању, такође је недавно постао женски манастир.
Митрополит не само што прима искушенице и монахиње из сусједних земаља, него и шаље своје добре монахиње ван Црне Горе, бринући о Православној Цркви до краја васељене. Посебно му је на срцу будућност Пећке патријаршије и Косова уопште, и чини све што може, укључујући и подмлађивање сестринстава монахињама из Митрополије. Има још примјера његове очинске бриге која надилази границе епархија, па и континента. Сестре из Бешке оживјеле су манастир Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу. Мати Стефанија је послије Ћелије Пиперске и Жупе Никшићке наставила храбро свој монашки живот у манастиру Светих Илије Сицилијанског и Филарета у Семинари у Калабрији. Мати Макрина се запутила на други континент – у Сјеверну Америку. Монахиња из Црне Горе има такође у Бјелорусији и Јужној Америци.
Није случајно да су прве трудбенице на обнови светиња у Црној Гори, Мати Олимпијада, Христина, Еликонида, Јустина, Стефанија, Јакова и друге, започеле свој монашки живот у Ћелијама Ваљевским. И отац Лазар је једно вријеме служио у Ћелијама. Тамо је упутио своју сестричину, Мати Јустину, потоњу Игуманију Ждребаоника, а било је и других младих дјевојака које су након сусрета са ћелијским монахињама остале опчињене љепотом монашког живота. У томе се показује да посебна нит повезује обнову женског монаштва у Црној Гори са Ћелијом Ваљевском и Авом Јустином. Ава Јустин и Митрополит Афилохије су се много вољели, и Митрополит је у правом смислу Авино духовно чедо. Тако је Свети Јустин Ћелијски присутан овдје и кроз Митрополита и монахиње потекле из сестринства које је Ава с љубављу водио.
Већина манастира које је требало обновити били су само рушевине и монахиње нису имале основне услове за живот. Док се не би изградио конак, боравиле су у камп-кућицама. Можда је тада многима изгледало да је сурово одвојити сестре из топлог гнијезда и послати их на ништа да би обнављале светињу. Али Митрополит је све вријеме, свакодневно, бдио над њима. Подржавао их је молитвом и вјером, и материјалном помоћи, колико је могао. Давао је и лични примјер својим трудом. Обилазио је цркве, обнављао, служио сваки дан другдје. Имао је времена, разумијевања и праве ријечи за свакога. Ако је и један вјерник дошао у цркву, било је вриједно труда. Ускоро није било ни једне чуке у Црној Гори, коју није посјетио и гдје није имао бар једног стољетног дједа или баку који би му се обрадовали да им опет дође.
Отац Лазар се упокојио 2000. године. Његову смрт смо тешко поднијели. У тој муци Бог нас је утјешио. Митрополит нас је прихватио као своју дјецу и пристао да нас исповиједа. Били смо благодарни Богу, јер смо знали колико бреме Владика носи на својим плећима.
Као прави отац, увијек брине о свим нашим потребама, духовним и материјалним, колико год може. Обиђе све манастире бар двапут годишње ради исповијести. Има срце за сваку од нас. На исповијести пред сестрама брани игуманију, а пред игуманијом брани сестре. Тако лијечи и чува заједницу. Његово велико искуство са женским монаштвом дало је плодове: у Митрополији има највише женских манастира у Српској Цркви. Свакога прима: био здрав или болестан, њему је златан. Често смо га осуђивали што је обнову манастира повјеравао појединим сестрама, које су, по нашем мишљењу, биле незреле да воде манастир. А заправо је у сваком човјеку видио Божији Лик, и примао га као да га је Бог послао. Није се баш свака нова сестра сналазила у општежићу, али је свака имала неки дар: једна дар мисионарења, друга градитељски, нека химнографски… Митрополит је препознавао тај дар сестре, и налазио јој мјесто на коме ће моћи да умножи своје дарове и да их угради некако у обнову Цркве Божије. И гдје ће моћи да хита ка Христу, обнављајући и себе, и Светињу, и народ око те Светиње.
Има много примјера. Овдје бих навела само један. Сестра је дошла из иностранства код оца Лазара. Није могла да се навикне на општежиће, па је Митрополит одлучио да јој повјери манастир. Била је то заправо сеоска црква, а поред ње напуштена школа. Вриједно је радила и придобила наклоност већег дијела села. Један дио мјештана је ипак остао непријатељски настројен. Отишли су код Митрополита и тражили да она напусти село. На крају, Владика је хтио да попусти њиховом захтјеву, највише јер је био забринут што монахиња живи у таквом окружењу. Али, убрзо је примио писмо са преко двјеста потписа сељана који су били ријешени да „живи не дају своју монахињу“. Владика је причао, послије, да му је било пуно срце јер се његова монахиња дотакла срца толико људи. Да су препознали њен труд и жртву и да је потврдила његово повјерење. Чак су је и Кинези, радници на дионици аутопута у близини, толико завољели, да је кинеска државна телевизија снимила интервју са њом. Прије неколико година разбољела се од карцинома костију. Јуначки је носила своју болест. При крају живота је добила толику благодат да је на њеном лицу сијала радост упркос боловима које је трпјела. Ово је само један од примјера да се очински труд око сваке душе, враћа стоструко. Послије многих мука Пастир може да каже: „Ево мене и моје дјеце, коју ми даде Бог“.
Вјерујемо да Митрополитова посебна брига за женско монаштво није случајна. Још као млади теолог, давне 1963. године, написао је радове „Подвижнице Христове љубави“ и „Обнова и развој нашег монаштва“[2], а 2009. године, са Мати Амфилохијом (Драгојевић), објавио је књигу о женском монаштву[3]. Баш он је пронашао исповједна писма Свете Стефаниде у Дечанима. Од Бога је примио дар да осјети женску душу. Богато га је умножио тако што је својом руком постригао на стотине дјева Христових. Свакој упути на постригу ријечи које се тичу само њене душе, коју је упознао кроз исповијест. Након што сестру послије монашења испратимо до њене келије, Митрополит нас монахиње увијек у повратку радосно благосиља и говори: „Хиљадиле се дабогда!“ Сви осјећамо да му је срце пуно, када се послије годишњег сабрања женског монаштва Митрополије, једва некако смјестимо и сложимо за фотографисање, толико нас има. А зато се растужи и грди нас када види да на манастирској Слави нема монахиња из других манастира.
Досад сам говорила о оном дијелу развоја женског монаштва у Митрополији који се могао пратити споља. Сада бих се осврнула на изградњу и развој монашког живота унутар општежића. Првих година са оцем Лазарем у Пиперима, недјељом бисмо обично дошли возом до Спужа, и пјешачили два сата до манастира. Послије Литургије би нас Отац окупио на заједничкој трпези. Тог дана би се појело све што је било у Манастиру. Када су прве сестре остале у Манастиру као искушенице, било је јасно да се формира женски манастир. Отац је одмах почео да размишља о томе да сестре имају засебну трпезу. Сјећам се, први пут када је постављена трпеза само за госте, избила је права побуна. Свима је то тешко пало, и сестрама и мирјанима, јер смо били као породица. Али Отац је морао да направи тај оштар рез, јер је знао шта жели, и трудио се да и сестре и гости то схвате. Учио нас је монашком животу. Покушавао је да обнови општежиће у једном манастиру гдје вијековима није било више од два или три калуђера. Веома строго нас је чувао од свијета и искушења које он може донијети, с обзиром на нашу младост и неискуство. Са друге стране, знао је да ће народу који није знао ништа о својој вјери, значити свједочење монахиња. Само то што виде монахиње, било је довољно да се људи запитају шта има толико вриједно у Цркви да тако млада дјеца долазе на рушевине и својим рукама носе камење, рашчишћавају конаке од бршљана, чисте смеће које су људи бацали на манастирско имање.
Комшије су посматрале Оца и нас са неповјерењем. Сјећам се, када је Отац ставио капију на манастир и обавјештење да посјетиоци морају да позвоне, први комшија се толико наљутио, да је запријетио да ће ископати подземни канал којим ће моћи дирекно да уђе у „своју Цркву“. Али, како је вријеме пролазило, тај исти комшија је много помагао да се обнове манастирске зграде, и више му није сметала капија. Напротив, говорио је својим пријатељима да пазе да не долазе касно, јер сестре рано устају на службу. Сваке недјеље је прислуживао свештенику у олтару. Наводим овај случај, као један од многих. У скоро свим манастирима је било сличних примјера. Највећи непријатељи постајали су највећи заштитници манастира. Веома су брзо разумјели и посебности монашког живота.
Отац се, као духовник, врло брзо суочио са проблемима једног женског манастира и ријешио да сестре пошаље у Грчку да се науче општежитељном поретку. Владика Амфилохије му је у томе помогао. Касније нам је oтац Лазар причао да је увидио да сестре треба слати само у један манастир, јер сваки манастир, као и породица, има свој типик и посебности. Узоре из грчких манастира Отац није могао тако лако да примијени у младом општежићу, из више разлога. Прво, дјеца која су дошла у грчке манастире била су из побожних породица, а његове сестре су побјегле од родитеља који нису били ни крштени. Они, не само да се нису радовали путу које су њихова дјеца изабрала, већ су са моткама долазили да их врате кућама. Отац Лазар им је био крив што дјеца коју су они школовали сада носе камење и немају ни основне услове за живот. Отац је трпио, тјешио, умиривао, а нас је, ваљда, сила благодати кријепила да све то издржимо.
Друго, живот у новој заједници, уз одрицање од своје воље, био нам је потпуно стран. Сасвим другачији од нашег дотадашњег васпитања. Ништа нисмо знале о духовном животу. Термини: подозрење, прелест, помисли и други, били су нам непознати. Оцу смо рекли да остајемо ту и да хоћемо само тај живот, а да нисмо ни знале у чему се он заправо састоји.
Треће, монахиње су морале да највећи дио дана проводе носећи камен и цигле са радницима. А често су радиле саме, јер нису имале да плате раднике. Тако су пролазили мјесеци, године и деценије. Са великим жаром су кућиле Божју кућу. А требало је наћи времена и снаге и за келијно правило, за богослужења, за народ који свакодневно долази и тражи пажњу, молитву и лијепу ријеч. Све су то монахиње некако успијевале да стигну. И само је велика и изобилна благодат Божија кријепила и хранила наше душе, док се Црква подизала из пепела.
Додатна отежавајућа околност били су притисци од власти. Сестрама које су дошле из сусједних српских земаља јасно је стављано до знања да нису добродошле. Нису могле да добију никакву потврду боравка. Ипак, то им није сметало. Градиле су светиње не размишљајући да за државу њихова лична карта не вриједи ништа, и да ту живе илегално.
Када се сјетим одређених ситуација, и како смо опстали као монаси, мислим да нас је то милост Божја сачувала, да овдје живимо, радимо и обнављамо светиње. Прије неколико година Митрополит је рекао: „Право је чудо да ми уопште постојимо овдје, па да ништа и не радимо“. Када смо одлазили у манастир није нам ни падало на памет да би се наша одлука да живимо као монахиње могла тицати било кога сем Христа и нас самих. Нисмо помишљале да би то могло имати значај за Цркву. У последње вријеме се, међутим, показало како је и то био дио премудрог Божијег Промисла. Нашли смо се у историјском тренутку у коме, послије 800 година непрекидног живота Цркве Божје на овим просторима, учествујемо у њеном спашавању од затирања. Крајем прошле 2019. године, када је преко 600 црквених објеката већ било, што обновљено, што подигнуто, чинило се да ћемо морати да их напустимо. Велики „потрес“ опет је задесио Цркву у Црној Гори. Држава доноси тзв. Закон о слободи вјероисповјести, по коме би држава узела од Цркве власништво над црквеном имовином. Послије Турака, непријатељске војске у Првом и Другом свјетском рату, комуниста, земљотреса, власт је преузела рушење црквених објеката – послали су багере и срушили започети конак младог сестринства манастира Светог Василија Острошког на Бриској Гори, близу Улциња. Тада нам је свима било јасно шта нас чека ако не одбранимо светиње.
Бог је, без сумње, све ове године руководио Митрополита у обнови Цркве. Сијао је сјеме по цијелој Црној Гори, стрпљиво, мукотрпно, и родило је богато, најбогатије у непоновљивим Литијама, у одбрани Цркве од безбожног закона. Вјерни народ, свештенство и монаштво окупљали су се око свог Пастира, да буду и остану једно до Христове побједе у Црној Гори, са покликом: „Не дамо светиње!“. То значи: не дамо манастире и цркве, и не дамо свештенство и монаштво, који су своју младост дали да се те древне светиње обнове и многе друге, нове, из темеља подигну.
Власт је била изненађена зашто толики народ брани Цркву. Знали су честo и шта ко има за ручак и у најзабитијем селу, али нису знали шта се то дешава у Храму на Васкрс и Божић, када су хиљаде људи били на Литургији. Њима се чинило безначајним то стајање „заведеног“ народа у цркви по неколико сати. А управо је то тај квасац који је на благодатним литијама надолазио из недјеље у недјељу. Врхунац је била Светосимеоновска литија, у којој је преко сто хиљада људи и дјеце са својим Пастиром, Владикама, монаштвом и свештенством било као једна душа. Тихо, молитвено, са иконама и барјацима, народ је одавао похвалу прво Господу, за Васкрс Цркве у Црној Гори, а онда својим Владикама, монаштву и свештенству, за сав труд и зној који су пролили за светиње. Годинама су људи запажали и осјећали раст Цркве, и учествовали у њему, макар само тиме што су га примјећивали и негдје у себи благосиљали. Када је дошао тренутак да се бране светиње, народ се окупио као живи одбрамбени бедем. Сви смо се поносили једни другима. Како су сви били лијепи тих дана! Захвални смо што смо то доживјели, и што нас је Бог помиловао и дао нам да наставимо овдје да живимо са својим вољеним народом. Надамо се у милост Божију да ће Црква овдје и даље раширених руку примати бројне душе жељне Истине.
Данас, када изгледа да се ријешио овај проблем, и када смо изградили манастире, имамо осјећај да Бог од нас тражи један други подвиг. Као да нам Христос каже: „Дјецо моја, доста је било зидања и градње, ‘ајте сада, сјећајте се више мојих страдања и мојег имена“. Отац Лазар нам је говорио да морамо да створимо услове за монашки живот. Тјешио нас је да ће Господ бити са нама и да ће нас покривати што смо много заузети око градње. Ако се ми не сјећамо увијек Њега, сјећа се Он нас. Али сада када је дом сређен и украшен, па зар неће невјеста у украшеном дому само гледати својег Драгог и Њему угађати и непрекидно са Њим, Жеником, бесједити и ријечју и мишљу?
Покушала сам да из сопственог искуства прикажем како су се у оквиру свеобухватне обнове Српске Православне Цркве у Црној Гори, Манастири изградили и потврдили као чврсто упориште Цркве. Нарочито је процвјетало женско монаштво. Некадашње запустјеле рушевине постале су мирне монашке луке у којима се вјерни народ окупља и кријепи, и стога су се показали као значајан духовни ослонац и свом Епископу и свештенству.
Манастир је породица и има себи својствен живот и ритам[4]. Заједница добија нове чланове уз велики подвиг, узајамно трпљење и одрицање. Потребне су године да се нова сестра присаједини сестринству. Као кад тијело и нови орган треба да се навикну једно на друго и почну да функционишу заједно. Испрва болују и реагују. Али временом они постају једно тијело. Тада тијело умије да живи радосно и безбрижно само са свим својим удовима и буни се и болује ако је ма и један члан од њега одвојен. Свака монашка заједница узраста на свој начин. Води је мајчинска љубав Игуманије, у сагласју са очинском бригом духовника. Епископ се отворено поноси монаштвом, помаже га у сваком смислу, духовном и материјалном, све прати и брине. Али то чини уз поштовање особености живота заједнице, њене слободе и цјеловитости. Баш као што се родитељ односи према дјетету након што оно заснује своју породицу. Не наступа више као онај који доноси одлуке за дијете јер схвата да оно сада живи и доноси одлуке у новој заједници, да у њој расте и развија се. Поштујући слободу дјетета родитељ потврђује своју жртвену љубав. Дијете ће то осјетити и узвратиће му љубављу и поштовањем и биће радосно због његове несебичне бриге, која не тражи своје и не спутава.
Монахиње у свим дијеловима православног свијета тихо, у тајном стајању пред Богом, подсјећају сваког човјека да је створен за Вјечност. Непримјетно служе Господу и ближњима. А дешавало се у нашој цркви, да монахиње послије 60 година таквог служења буду саме, без његе и пажње, јер манастир стицајем околности није имао подмлатка. Да ли старост ових трудбеница треба да буде увијек неизвјесна, или би Црква, у сарадњи са државом, и њима могла да обезбиједи бар минималну материјалну и социјалну сигурност признајући им године рада на обнови и чувању светиње као неки скроман радни стаж у Цркви? Је ли много да обезбиједи здравствену његу онима које су се давале не марећи за здравље? Није то велики број монахиња у једном народу, ни велико бреме за државу и Цркву, вјерујем да ће се многи сложити. Светиње не треба чувати и помагати само када им запријети спољна опасност, већ увијек, пажњом и старањем.
Завршила бих ово излагање ријечима којима је 1988. године тадашњи Владика банатски Амфилохије завршио бесједу за трпезом на празник Светог Стефана Пиперског: „Јер сви знате оно што је Марко Миљанов говорио, да постоји разлика између чојства и јунаштва. Јунаштво је да браниш себе од других, а чојство је да браниш друге од себе, а светиња Божија, она је виша и од чојства и од јунаштва. То је да, себе и биће своје принесеш за друге, да себе до последњег атома свога бића жртвујеш за друге. То је врхунац и чојства и јунаштва… Е, драги моји, ми смо се овдје попели до тога врхунскога, да би одавде улазећи у свакидашњи живот, том светињом се освећивали, испуњавали, и да би заблистао Бог и светиња у људским срцима, чега нека нас удостоји Бог, молитвама свих светих својих…, у вјекове вјекова. Амин. Живјели на многаја љета.“[5]
На Празник Зачећа Светог Јована Крститеља,
6. октобар 2020.г.
У манастиру Ћелија Пиперска
