Ђакон Будимир Кокотовић из Епархије горњокарловачке говорио је за Радио Слово љубве поводом упокојења Патријарха српског Иринеја представивши блаженопочившег Патријарха Иринеја као ђака, затим професора и ректора, а потом и као добротвора Призренске богословије.
„Име блаженопочившег Патријарха Иринеја је веома везано за Српску православну богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, која ове године прославља јубилеј 150 година од оснивања“, казао је ђакон Будимир и истакао: „Носио је Призренску богословију у свом срцу од ране младости, када је уписао 1948. године, па све до краја свог овоземаљског живота.
Био је ђак друге генерације обновљене Призренске богословије након Другог светског рата,од 1948-1952. године. У то време били су професори, тада архимандрити: Методије Муждека, потоњи Епископ тимочки и Доментијан Павловић, потоњи Епископ врањски, а Патријарх Павле је као јерођакон једну годину предавао нашем Патријарху Иринеју. По благослову тадашњег ректора, чувеног беседника проте Живан Маринковић, наш Патријарх Иринеј је три године обављао дужност болничара у Богословији", помиње ђакон Будимир.
По завршеном Богословском факултету, после монашења у манастиру Раковица и рукоположења у Београду, Патријарх Иринеј је отишао 1965. године у Призрен, где је предавао предмете Светога Писма Старог и Новог завета, црквено право, педагогику, историју хришћанске цркве, као и грчки и црквенословенски језик. Био је професор богословије све до 1969. године када га је Свети архијерејски Синод поставио на место управника монашке школе у манастиру Острог. Постављен је1971. године за ректора Призренске богословије Свете браће Кирила и Методија.
"Као ђак и професор видео је недостатке који се тичу услова интернатског живота и покренуо је убрзо обнову богословије. Кренула је тада Призренска богословија једним новим путем обнове и бољег начина живота како за ђаке тако и за професоре. Патријарх је обављао дужност ректора богословије све до 1974. године, када је изабран за викарног Епископа Патријарха Германа. Када је примио хиротонију у Београду, у својој првој архипастирској беседи, између осталог, захвалио се својој „Мајци Богословији“, како је звао Призренску богословију. И следеће године, када одлази у Ниш, као Епископ нишки, такође у срцу носи Призренску богословију и веома је близак њој. Када је 1999. године Богословија морала да напусти Призрен и да затражи уточиште у неким од градова Србије, тадашњи Епископ нишки Иринеј, утицао је да она настави свој рад у Нишу. Био је спреман да уступи и Владичански двор само да се Богословија сачува. Ко је познавао Патријарха Иринеја зна са колико је љубави и пажње говорио о Призренској богословији", сведочи ђакон Будимир.
"Имао сам прилике да видим тај велики труд и огромну љубав. Могу рећи, пошто сам и сам био ђак Призренске богословије, да смо сви ми призренски богослови запамтили Владику нишког Иринеја као велику личност. Волео је са нама ђацима и да се нашали када је било време за то, знао је да буде и веома озбиљан и строг када је то било потребно, али нас никада није одвајао. Ми смо сви били његови и он је увек био наш. Сећам се да је био и на нашем матурском испиту. Био је ту и када смо дошли у богословију и када смо одлазили Он нас је испратио.
Пред свима нама су године и дани када ћемо заиста сагледати сву величину живота и доприноса који је постигао блажене успомене Патријарх српски Иринеј, не само за Призренску богословије него и за целу Српску православну цркву“, закључио је ђакон Будимир Кокотовић за Радио "Слово љубве" о Патријарху Иринеју као ђаку, затим професору и ректору, а потом и као добротвору Призренске богословије.
Извор: Радио Слово љубве
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
