Једна од врло важних наука за данашње друштво погођено великом стопом криминалитета скоро на свим друштевним пољима је Криминологија. Разне друштвене науке постале су јој помоћнице у решавању огромног друштвеног проблема сучељавања са криминалом притом неправедно изопштавајући Православно богословље из дијалога као једног од најзаначајних сатрудника у процесу решавања тог друштвеног проблема.
Криминологија је наука о злочину, тј. наука која изучава криминалитет као негативну друштвену појаву. Званично је као појам употребљена од француског антролога П. Топинарда 1879. у његовом делу „Антропологија“ док је Р. Гарофало први издао књигу под тим називом „Криминологија“ 1884. године.
Гледано из перспективе секуларне науке Криминологија у ужем смислу изучава етиологију и феноменологију криминалитета као масовне и индивидуалне појаве и да је наука о деликту и деликвенту. Шири појам Криминологије је да она изучава и све остале облике преступног и девијантног понашања, као и систем државних мера и механизама за сузбијање криминала, укључујући рад и организацију правосудних и полицијских органа и установа за извршавање кривичних санкција.
Као појам криминалитет је поједначан акт и друштвени феномен док правно гледајући су дела која обухватају све противправне кажњиве радње, дакле кривична дела, прекршаје и преступе.
У кривично правној литератури се сматра да уколико нешто није злочин није ни криминално дело док према социлошкој дефиницији криминалитет је друштвена појава којом се угрожавају друштвене вредности. [1]
Криминологија се дели на криминалну етиологију, феноменологију и превенцију. Криминална етиологија проучава узроке и факторе криминалитета, усмерених ка личности деликвента. Криминална феноменологија се бави појавним облицима криминалитета док криминална превенција односи се на превенцију и сузбијање криминалитета.
Веома битан значај у разумевању Криминологије даје Криминална етиологија која се бави изучавањем узрока, услова и повода криминалног понашања. Оно што се да приметити код већине научника који се баве овом тематиком је да приступају овој теми са правне, социлошке, медицинске, антрополошке, биолошке, психолошке или мултифаторске (теорија многостручке узрочности) тачке гледишта док религијску сврставају под класичне школе, које тиме добијају застарели или превазиђени појам.
Посебно је занимљива мултифаторска теорија која је настала као реакција на теорије које су криминалитет објашњавале помоћу само једног доминантног фактора, са само једног гледишта било оно биолошко, психолошко или социолошко.[2]
Опет можемо приметити да свесно од стране секуларних научника избегава посматрање Криминологије са богословске тачке гледишта док криминалу етимологију посматрају само са биолошког, психолошког или социолошког угла негирајући тиме значај Православне теологије у објашњавању фактора и узрока криминалног дела.
Међутим, блаженопочивши професор Атинског богословског факутета, богослов и правник др. Панајотис Христинакис у своме делу „Криминологија“ које је предавао „Криминологију“ на одељењу за Социјално богословље Атинског универзитета сматра да је велики допринос Богосоловља у расветљавању у ужем смислу Криминалне етимологије, а у ширем саме Криминологије.
По професору Др. Панајотису Христинакису „главни узрок сваког криминалног дела је грех.“[3] Међутим у савременим секуларним наукама па и у Криминологији појам „греха“ се негира или посматра из угла римске Схоластичке теологије Томе Аквинског, где се за сваки грех мора да плати казна или откуп кроз испаштање и покајање због повреде Божанског реда да би се преступник поново помирио са Богом.
Такав начин посматрања из угла Схоластичке теологије је и дан данас на пуној снази у Римокатоличкој цркви и као такав он је потпуно супротан са Православном светоотачком традицијом и учењем Православне цркве. Пре свега по православном учењу нико од људи не може да повреди „Божији ред“ иако је тај појам непостојећи у православној терминологији.
Из угла Православног богословља ниједан људски грех не може да наруши хармонију унутар Свете Тројице јединог истинитог Бога. А сам грех као појам представља пре свега прекид јединства заједнице човека са Богом где се сам човек вољно и свесно опредељује да гради заједницу са непријатељем рода људскога, тј. ђаволом и његовим слугама.
Грех је пре свега самоуништавајућа енергија која је од Анђела Светлости по његовом личном избору начила анђела таме тј. демона, док од боголиких људи прави ђаволике личности отуђених од извора живота, а тиме уједно и од истине и правде, као и осећаја за правду.
У своме докторату „Проблем личности и познања по учењу Св. Макарија Египатског“ Свети Ава Јустин Поповић дели стање људске душе на три стадија, пре пада у грех, за време пада и после пада. Његова дефиниција греха је да је грех жеља да постанемо „богови“ без Бога и против Бога. Притом додаје да се грехом преноси центра личности са Бога на нагог човека. А на трон људског ума, срца и тела зацарује се Сатана и тамне силе.[4]
По Светом Ави Јустину тајна човечије личности изражава се кроз јединство душе, ума и воље, а њима се и сами грех изражава притом нарушавајући то јединство. Самим тиме нарушавајући то јединство унутара личности грехом човек постаје нарушитељ на првом месту заједнице са Бога док гледајући из угла Криминологије по Православном богословљу представља главни узрок за нарушавање друштвених закона.
Покојни професор Панајотис Христинакис наглашавао је да између секулуарне Криминологије и православног погледа на њу постоји огромна разлика пре свега због тумачења кривичног прекршаја и његовог узрока, тј. греха.
По секуларном поимању за Криминологију прекршај није кажњив уколико није учињен делом или речју док за Православну цркву прекршај или грех као узрок прекршаја није само речју или делом већ и помислима и осећајима. То видимо пре свега у чину Свете тајне исповести где пише да се кајућем опраштају од Бога греси које је учинио речју, делом и мишљу.[5]
Следствено томе ако Кримионологија и њени научници прихвате православно учење о Криминологији и Криминалној етиологији да је главни узрок криминалних преступа грех врло лакше ће се моћи приступити решавању проблема са криминалцима као и превентивним мерама заштићавања младих људи од криминалних преступа.
Појам греха који је правно гледајући непостојећи за савремене државне системе требао би да се озбиљније проанализира од стране Криминологије као науке али и од надлежних судова, тужилаштва и обавештајно-безбедоносних служби ако заиста желе да открију узрок криминалних прекршаја које безуспешно истражује секуларна Криминална етиологија негирајући православно учење о греху и последицама греха.
Архимандрит мр. Евсевије Меанџија
