Некада су ме дуго нападали демонски сни. У њима ми је ђаво показивао како старац скида огртач, баца га, облачи светску одећу и ради ствари које су забрањене монасима. Иако сам веома волео старца и био убеђен у његову светост, мало сам био збуњен. Ти снови су се понављали скоро сваке ноћи током дугог времена. Често сам се будио с таквим немиром, да би га, уколико би у том тренутку старац био поред мене, замолио да никада не напусти монаштво. Дошао сам дотле, да сам почео да мислим да је старац већ напустио монаштво или је спреман да то уради ускоро. Осећао сам се дужним да га упозорим, али писмо нисам одмах написао, већ тек кроз неко време. Наводим овде његов одговор.
„Света Гора, 3 октобра 1972 год.
Вољени у Христу брате Антоније, радости моја је велика, а спремност безгранична, зато што су ме и ове године Свети наш Господ и наша добра Пресвета Богородица, заступница и покровитељ целог људског рода, удостојили да дођем и поклоним се светињама Свете Горе, освештаним и прослављеним хиљадама преподобних аскета и мученика током векова. Не могу ти описати моју радост. Када се овде налазим, осећам огромну срећу. Дај Боже да тако буде и на даље...
Твоја братска и духовна писма сам добио. Нека те уопште не узнемиравају сни, о којим си ми писао у свом првом писму. Они су од ђавола. Али пази да им од сада не верујеш, не говориш о њима и не мислиш на њих. Не обраћај на њих пажњу, јер они су од ђавола. Мрзи их и презири свим својим душевним силама.
Никада не осуђуј људе, који су себе посветили Богу, исто као и мирјане и највеће грешнике, чак и када си очевидац њихових грехова. Све људе, који насељавају земљу, и све умрле од дана стварања света, треба сматрати светим и праведним, и само у себи самом видети грешника, највећег на свету, достојног прекора и сваке казне. Добро и богоугодно је умрети за овај свет, да би живео вечним животом с Богом.
Свет је пун тешкоћа и опасности. За монаха, манастир је мирна лука. Ми морамо живети ради Христа, дисати Христом, имати Га унутар себе. Морамо дозволити Христу да делује и царује унутар нас. Треба одсецати сопствену вољу, да би нама руководила Божија воља и усмеравала нас. Сви наши удови ће умрети, само Христос остаје у нама, али не и овај свет и његови одрази. Христос, наш Најслађи Спаситељ, биће унутар нас и око нас. И у нашем срцу неће бити места за светско, већ само за Распетог Христа. У свему ћемо видети и усхићавати се премудрошћу нашег Преблагог Бога и Творца.
С љубављу Христовом и поштовањем. Грлим вас.
И као закључак – молитва старца:
„Господе Исусе Христе мој, помози ми да Те волим више него себе самог и више од целог света, да никада не би пресушила моја љубав к Теби“.
Старац Евменије Саридакис
Извор: Епархија зворничко-тузланска
