Одговор на чланак „Вјерници и грешници“ бившег директора Управе Полиције Црне Горе, г. Веселина Вељовића.
Да је Земља округла, први је математички доказао александријски библиотекар Ератостен Киринијески, а успут је прорачнао њен обим, раздаљину од Сунца као и нагиб осе Земљине ротације у II вијеку пре Христа. То је било прихватљиво гледиште мање-више сваком образованијем човјеку, морепловцима, астрономима и картографима касне Антике, као и током цијелог Средњег Вијека независно од вјерских убјеђења. У пракси није постојала примјена.
Јелена Балшић у Горичком зборнику, у преписци са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем наводи као ноторну чињеницу да је Земља округла. Ризница Манастира Савина код Херцег Новог чува запис непознатог калуђера из XVII вијека који помрачење Сунца и Мјесеца објашњава хелиоцентричном теоријом. У то вријеме је Галилејево дјело било на индексу забрањених књига.
Од античких времена, па све до краја XVIII вијека, било је мислилаца са различитим погледима на свијет који су заступали геоцентрични и равноземљашки модел космоса. Неки од њих су: Теодор Атеос – атеиста, Птоломеј – грчки многобожац, Тихо де Брахе – астролог, па чак и знаменити астроном Касини по којем је сонда упућена на Сатурн добила име. Геоцентризам се предавао на Харварду и Јејлу до дубоко у XVIII век, управо зато што није било чврстих и необоривих доказа који би дали предност једној теорији у односу на другу. С друге стране, утемељивач нововјековног хелиоцентризма је био свештеник и старешина катедрале у Фрауенбургу, Никола Коперник – дубоко побожан човјек. Своје животно дјело „О кретањима небеских тијела“ издато 1453. г. је посветио папи Пију III, а његов пријатељ, чувени пољски бискуп, Тидеман Гизе (1480 – 1550) га је директно подстицао на рад у том правцу. Прије Коперника, нови поглед на структуру васионе су заступали и други истакнути учитељи Римске Цркве претходних генерација као што је био познати немачки кардинал Никола де Куза (1401 – 1464) и чувени доктор Универзитета и бискуп Лизијеа у Француској – Николо Орезмо (1320 – 1382).
Јоханес Кеплер (1571 – 1630), Галилејев пријатељ и савременик, који је утемељио законе кретања небеских тијела је био теолог и такође дубоко побожан човјек. Кроз законе које је формулисао је тражио тачно вријеме појаве Витлејемске звијезде – за коју је предпостављао де је везана за феномен планетарне конјукције. Исаак Њутн се споредно бавио физиком, математиком и астрономијом, основно занимање му је било доктор теологије – и то се бавио мистицизмом. Шта рећи о искрено побожним душама међу астрономима као Хершелу или Лапласу, математичару Паскалу или Дарвиновом претходнику биологу Ламарку? Кристофер Колумбо заснива своје путовање за Индију 1492.г. управо на претпоставци округле Земље, а путовање је финансирала изразито католичка Краљевина Шпанија – колијевка инквизиције.
Чарлс Дарвин, који је у младости студирао теологију каже за себе да „му се допадала мисао да постане сеоски поп“. Ожењен побожном женом, и активни члан локалне парохије, из његових обимне аутобиографске грађе се види да га је вјера у Бога Створитеља и Законодавца твари, питања истинитости Јеванђеља, као и питања вјечног живота заокупљала кроз читав живот. Колебао се између вјере и сумње, а његова теорија му је давала повода и за једно и за друго. Велику духовну кризу је доживио кроз смрт деветогодишње кћери. Кроз различите фазе свога духовног колебања себе је описивао као хришћанина, теисту или агностика- Никада за себе није рекао да је атеиста. Дарвинова теорија се разликује од идеологије дарвинизма.
Галилео Галилеј се хвали да је добио аплаузе од црквених великодостојника за своје нове теорије. Међутим, због свог непромишљеног исмијавања папе Урбана VII кроз своју књигу „Разговори о два система свијета“ издате 1634. г. као и због ривалитета са другим научником – језуитом Шајнером, око тога ко је од њих двојице први открио Сунчеве пјеге дошло је до неславне епизоде у историји између науке и Римокатоличке Цркве. Ово је био више сукоб римског права и еманципованог активисте из виших друштвених слојева, у контексту династичких сукоба реформације и контра-реформације него сукоб Светог Писма и науке. Ова епизода, у дугом трајању религије и науке остаје непресушни извор инспирације богоборцима свих меридијана. Сама чињеница што оваквих епизода има свега неколико, с обзиром на обимност ове теме кроз историју говори о томе колико су овакви напади неутемељени.
Ни један Васељенски или Помјесни Сабор Православне Цркве не осуђује астрономију нити природословље као такво. У вријеме превирања о којима је реч, од 1638.г. до 1672. г. одржано је 7 великих сабора Православне Цркве: у Кијеву, Јашију, Јерусалиму и Цариграду. Нигдје није расправљано о геоцентризму или хелиоцентризму нити су природне науке проглашаване јеретичким. Учитељи Цркве су од времена Св. Василије Великог и Св. Јована Златоустог преко Светог Саве, Св. Владике Николаја Жичког, блаженопочившег Патријарха Павла, па све до нашег новопрестављеног Митрополита Амфилохија радо користили научна сазнања свога доба у проповједима и за њих се интересовали јер је Православна Црква увијек гледала на проучавање природе благонаклоно, као на проучавање тајни и премудрости Творца. И није то само у теорији. Писменост, умјетност, владавина права, практичне иновације као воденични точак, сунчани сат или календар су само неки од иновација и цивилизацијских достигнућа које су Свети Сава и његови настављачи донијели са ходочашћа по Истоку у наше крајеве.
То су чињенице, а не пропаганда. Насупрот томе, у свом чланку „Вјерници и грешници“ бивши Директор полиције се бави приземном атеистичком пропагандом. Читајући његов став, доживио сам, што каже данашња омладина – „трансфер блама“. Срамота ме је што високи државни службеник и предавач у високошколској установи није одмакао даље од брошура комесара КПЈ од средине прошлог вијека у обрушавању на религију – могао је мало зачинити радовима савременијих атеиста – Докинса, Хиченса или других. Још је нетачно израчунао колико је Галилејева књига била на црној листи Ватикана: до 1833. г, значи 199 година, а не 360 година. Такође ми је криво што се у покушају обрушавања на Српску Православну Цркву обрушио на Римокатоличку Цркву која му ништа скривила није. При том је комплексан и слојевит однос религије и развоја науке свео на црно-бијелу карикатуру из споменутих брошура комесара КПЈ, да би тако, изгледа, оправдао недостатак академске агилности и створио сламнатог човјека насупрот свом слабо утемељеном ставу.
Опет је нека неподобна мањина постала жртва његове насилне личности и недостатка промишљања, од страдалих житеља Буковице преко прогона Литија и тробојки до омаловажавања Римокатоличке Цркве – у овом случају, хвала Богу, само на нивоу идеја. Надам се да ће тако и остати. Од оваквог чланка нико неће бити нерасвјетљено убијен, пребијен, бесправно затваран, кажњаван за објаве на фејсбуку, заустављан, претресан, позиван да се јави „у одмах“ на информативни разговор, ускраћиван за привремени боравак и држан на граници 7 дана, хапшен због молитве и кађења, протјериван, клеветан, тучен пендрецима, псован и засипан сузавцем, шпијуниран, лажно оптуживан, ничија богомоља неће бити гађана нити разбијана, никоме недужноме неће бити превртана кућа под изговором тражења оружја и антидржавних завјера и вербални деликт више неће бити сметња за улазак у Црну Гору.
Осим горњег приказа односа науке и религије који се у нашем јавном дискурусу често упрошћава кроз атеистичку пропаганду не бих се даље бавио размишљањима бившег Директора полиције о Богу, свијету и људима, него бих само желио указати на један психолошки феномен. Човјекова подсвијест не може остати непримијећена и увек нађе начина да проговори. Читајући његов став о инквизицији, заведеној руљи и религијским заблудама, не могу се отети утиску да се ради о ономе што психолози зову пројекција или чак пројективна идентификација. Aко човјек од своје свијести „одцијепи“ дио себе или неки доживљај, он ће та иста стања примјећивати, па и „изазивати“ код других, а да их сам није свјестан. Довољно је замијенити неколико ријечи у његовом тексту и видјећемо да аутор уствари на цио народ Црне Горе гледа као на примитивну масу која му је подређена, да себе види као неправедно свргнутог жреца религије пост-комунистичке „етатолатрије“ од које се та „руља“ издајнички одмјетнула, те да му је, у ствари, позиција инквизитора интимно блиска. Инквизитор, чувар идеје Приватне Државе, бескомпромисни борац против религијских заблуда је позиција у којој је до јуче видио себе. Концепти слободе мисли, савјести и вјероисповјести, државе као сервиса грађанима, ограничене власти и грађана као носиоца и извора суверенитета су потпуно туђи оваквом интелектуалном склопу.
Када би Ричард Докинс, чувени еволутивни биолог, а уједно највећи пропагатор атеизма XXI века (упркос свом радикализму, Докинс је човек углађене енглеске спољашњости) видио како острашћени бивши Директор управе полиције Црне Горе брани дарвинизам рјечима: „научно доказана и једино прихватљива теорија“, жаром и рјечником корифеја контра- реформације, мислим да му не би било добро. Сви Докинсови противници из редова јерархије Англиканске или Римокатоличке цркве широм Комонвелта, поред дискретног подсмјеха не би морали да износе ни један аргумент више. Јавност би била потпуно убијеђена у штетност атеизма и дарвинизма. То је уједно и најсмисленије објашњење бившем Директору полиције зашто су „представници Европске комисије и других међународних адреса“…“све што се дешавало храбро оћутали“. Јер управо је појава атеистичког инквизитора и бранитеља неодбрањивог моралног релативизма попут Веселина Вељовића главни аргумент о штетности дарвинизма и атеизма уопште када се ради о питањима моралних вриједности и етике у друштву, а сходно томе, и подршке таквој политици. Врло је тешко објаснити либерално јавном мнењу западних земаља подршку режимима који се користе оваквим методама. Државним терором и силом санкционисати говор и изражавање увјерења, оправдавати сваки, па и најнеморалнији поступак вољом за моћ, а нечовјечне и неморалне поступке „узвишеним“ циљем „одбране државе“ и све то још у сфери религијског – на либералном Западу се доживљава у потпуности негативно и евоцира торкемадовски, инквизиторски архетип гнусан и најватренијим атеистима.
Ђакон Константин Дојић
Саборни Храм Св. Василија Острошког, Никшић
