Преосвећени Владика Јован, епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке служио је свету архијерејску литургију у крагујевачком насељу Аеродром, у понедељак, када наша света Црква прославља Светог Григорија Чудотворца. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин), ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови: Филип Берић, Василије Тешић и ипођакон Милош Коцић.
По прочитаном Јеванђељу, одељке из Писма, протумачио је верном народу Његово Преосвештенство: “Ми смо данас чули како је Господ Исус Христос послао своје ученике и дао им своју божанску власт и моћ над духовима нечистим, да изгоне нечисте духове из људи. Можете ли замислити ту силу Божију, моћ Божију, коју Бог даје угодницима својим? Ти несвети демони који се боре против човечанства и човека, су пред силом Божијом као мрави. И не само да исцељују, него да и мртве васкрсавају. Да се не би погордили апостоли, Господ им је рекао на дар сте добили, на дар и дајте. Шта значи ово? Господ им говори: немојте да се гордите. Тај највећи грех гордост, немојте се гордити што мртве васкрсавате и да је то ваш дар, тај дар сте ви добили, и када сте га добили, дужни сте да тај дар преносите другима. Како је то дивно браћо и сестре када човек не злоупотреби дар Божији у себи. А нема човека без дара Божијег у себи. Али та несрећна гордост у човеку, сујета, коју свесно или несвесно у својој глави има, она га гони да злоупотреби тај дар Божији, а ништа опасније нема него злоупотребити оно што нам је Бог дао. Па и живот је дар Божији, браћо и сестре… Хришћанин не треба да мисли на себе и своје спасење. Он треба да се моли за своје али да се моли за спасење свакога човека Божијега. Е где има смирења ту има и молитве. Где нема смирења нема молитве. Где има смирења ту има вере. Где нема смирења нема ни праве вере браћо и сестре. Па се чак и вера злоупотребљава. Данас, Господ у Јеванђељу каже када је послао ученике да проповедају Јеванђеље, рекао им је: Ходите и проповедајте да се приближило Царство Небеско. Шта је то Царство Небеско? То је сам Господ Исус Христос. Где је то Царство? Христос нам одговара: унутра у вама. Шта би то значило? Значи да онај човек који има Бога у себи и живи Богом, тај већ и овде и сада осећа или предокушава Царство у себи јер је испуњен Богом.”
У наставку је Преосвећени објаснио како је Бог донео Царство Небеско на земљу: “Човек када је престао да слуша и одвојио од Бога он је земљу претворио у пакао. Али Бог је дошао и опет васпоставио и Царство Небеско на земљи, давши Себе, да буде распет и да страда, основавши Цркву Своју. Ако осећамо Цркву као Тело Христово а ми као удови тога Тела, па шта је то друго него Царство Небеско. То је блаженство, осећај усхићења што смо у Цркви и са Црквом. Нажалост, човек је одступањем од Бога и својом непослушношћу када је прихватио гордост он је истерао Бога из себе и тако и своје срце претворио у пакао. Али када је Бог сишао на земљу, са Богом је сишло и Царство Небеско на земљу. У Писму се зато каже: све Божије спустило се ка нама. Погледајте ту љубав Божију. Дао је свима, само је питање колико човек осећа ту љубав Божију. Шта је то са Богом сишло на земљу? Сишла је истина а Бог је истина. Сишла је вечна правда. И док је човек веровао у правду Божију било је правде и на земљи. Али када је човек заменио правду Божију својом правдом, а замењује својом правдом онда када мисли да треба да буде онако како он мисли, то је једино право. То значи да си се и ти и ја оглушили о Бога... Бог нас је поново када смо постали небиће, а човек постаје небиће када није са Богом ни у Богу, и доласком Божијим враћа нас у биће, браћо и сестре, да зна да смо биће а не да смо небиће. Небиће значи ништавило... Богочовек је са нама на земљи да би све Његово постало наше, како кажу оци. Није Бог као ми, дајемо нешто другоме али дајемо на парче. Не дајемо целога себе, и зато што не дајемо целога себе не можемо ни да будемо послушни. И зато нас заповест свака узнемирава, јер чим губиш послушност Богу, Цркви, ти желиш да не слушаш. А знамо шта је први човек задобио тиме што је постао неослушан Богу. Но, ово што каже да је све његово постало Божије, шта имаш да кажеш човече Божији да немаш? Или што каже апостол Павле, шта се хвалиш да ниси примио ако си све примио? Ако си примио Бога, и ако живиш Богом ти си заиста све примио и све имаш, и немаш разлога да говориш: немам. Или да се изговараш да сам на другом месту, или у том звању или чину положају, ја би другачији био. Завараваш се. Покажи се и докажи где јеси, па ако се ту покажеш зна Бог где ће кога да стави и постави. Да се ми не оптерећујемо тиме. Богочовек јесте Царство Небеско на земљи. Зато су апостоли дужни да то Царство које су од Христа примили да то преносе”.
Наш однос према Светом Писму Преосвећени је појаснио следећим речима: “Џаба нам је да цело Свето Писмо напамет знамо, ако не живимо Јеванђељем. Да се хвалимо како знамо напамет Јеванђеље. Која ми је то корсит? Онда ја сам фарисеј, лицемер, хвалим се тим речима а не живим тим речима. Опет бих хтео да се вратим на Царство Небеско... Шта је то Царство Небеско, то је моје присуство. А Свети Григорије Палама каже да је пре доласка Исуса Христа на земљу, било толико далеко колико је далеко небо од земље, али Бог је сјединио зато што је са собом спустио на земљу све што је на небу. А шта је на небу? Светитељи, анђели, све што је добро и ваљано то је дошљак у овај свет. Зато што је то донео Христос.”
Царство Божије је реалност која живи овде на земљи: “Нема ничег реалнијег од Царства Небеског. Оно није далека реалност, ако живиш тиме то ти је реалност. Царство је унутра у вама. А шта може бити ближе од тога браћо и сестре? То нам говори да не треба нигде да идемо, треба да отворимо Царство Небеско да уђемо у њега. Шта је потребно? Потребан је кључ. Који је то кључ? Вера. Вера је кључ за отварање Царства Небескога. Ако имамо веру, онда и када нас нађу невоље и муке и болести и слабости и немарност, браћо и сестре, треба да знамо да ако имамо веру, све наше муке нису катастрофалне. Знамо ако верујемо да ће то проћи, знамо да имамо излаза ако имамо веру у себи, из тог безизлазног стања у којег ми сами себе уводимо.”
На крају је Пресвећени закључио охрабрио верне, речима наде: “Трудимо се да веру своју извршавамо. Да живимо том вером и онда ће нам Бог помоћи и онда ћемо изаћи из ове ситуације које је задесило читаво човечанство. Проћи ће и ова невоља, проћи ће и ова мука, и болести. Све ће проћи, само је важно да сачува и очува Бога у себи и веру у себи. Где има вере ту има и Бога... Ако чувамо ту икону Божију у себи и Богом живимо Бог ће нас наградити, и Бог ће нас избавити.”
У наставку Преосвећени је причестио верни народ Животворним Телом и Крвљу Господњом.
Извор: Епархија шумадијска
