Насиље политике над правом не представља новину у тоталитарним режимима, али ни у државама у транзицији. Посљедице политичког насиља над правом су увијек озбиљне и сложене. А најгоре је када у политичком насиљу над правом учествују правници као посљедња линија одбране насиља. Они су, заправо, задужени да барјаче, лармају и баратају фразама како би у процесу оправдања и легализовања политичког насиља над правом додатно контаминирали јавност. У тој улози се нашла и проф. др Анета Спаић, деканица државног Правног факултета у Подгорици, чланица Тужилачког савјета и, сада већ бившег, експертског тима Владе Црне Горе за дијалог о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.
У какофонији око измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести некако највише звечи наступ Анете Спаић због тога што је ријеч о професорици права, првој личности Правног факултета и чланици разних тијела и савјета које је формирао претходни режим. Њене породичне везе са бившим режимом овдје нећу помињати.
Спаићева је покушала да увјери црногорску јавност да ”према црногорском праву, не постоји ниједан разлог за хитност измјена” Закона о слободи вјероисповијести. Посебно јој је засметала ”нетранспарентна процедура” којој је циљ ”легализација систематских незаконитих уписа објеката културно-историјске баштине Црне Горе”.
Спаићева, иначе доктор правних наука на тему ”Остваривање униформности у примјени права међународне продаје робе”, позвала се на одредбу из члана 151 Пословника Скупштине којом су прописани услови за усвајање закона по скраћеном поступку. Она сматра да није испуњен ниједан прописани услов и да је зато ”хитност процедуре у потпуности неоправдана”. А свако, осим Спаићеве и бившег режима коме је припадала, види да је неопходно да се закон, у складу са пословничком одредбом, усагласи са европским правом и међународним уговорима и конвенцијама.
Исту процедуру, прописану скупштинским Пословником, предлагала је крајем јула бивша Влада и њен експертски тим, чија је чаница била и Спаићева. Наравно, том приликом се није оглашавала у јавности, иако се у пословничком смислу радило о истој ситуацији. Тако смо дошли до апсурда да јој хитност смета децембру, а није јој сметала у јулу 2020. године.
Професорица права је црногорско право свела на један члан Пословника Скупштине на који се аматерски позвала. Сво право у Црној Гори за њу у овом случају почиње и завршава се у једном пословничком члану. Ту је уденута и наводна ”нетранспарентност процедуре”, иако се Пословником Скупштине не уређује питање транспарентности поступања Владе у припреми закона. Наравно, у јулу 2020. године јој није сметала ”нетранспарентност” процедуре Владе, чији је била експерт, али јој смета у децембру и то од Владе чији није експерт. Доказана нетранспарентност Владе јој није сметала ни од 2015. године када је тајновито и противправно утврђен Нацрт закона. На жалост, Спаићева није упозната са одредбом из чл. 52 Закона о државној управи којом је прописана могућност да надлежно Министарство не организује јавну расправу у припреми закона када су у питању ”мање измјене којим се битно друкчије не уређује неко питање”. Уз то законско право, Министарство једино има обавезу да наведе и образложи разлоге који су га опредијелили да не организује јавну расправу током припреме закона.
Спаићева се није потрудила да се, прије јавног иступа, упозна са садржајем образложења које је свима доступно јавности преко званичне интернет странице Скупштине Црне Горе. Закључујем да њу образложење Предлога закона и не интересује, јер њен јавни наступ нема везе са правом.
Ипак, добро је што Спаићева није изнијела ниједну примједбу или критику у погледу норми које се налазе у Предлогу закона. Намеће ми се, сам по себи, закључак да она није ни прочитала Предлог закона, јер није прочитала ни образложење које се, у овој фази законодавног поступка, објављује уз Предлог закона.
У најприземнијем пропагандистичком наступу, недостојног универзитетске наставнице, Спаићева се ”чуди” зашто Црква за годину дана није поднијела иницијативу Уставном суду за оцјену уставности закона којим је разбуктана Црна Гора и којим су повријеђена не само вјерска осјећања огромне већине грађана него и њихово неотуђиво право на слободу вјероисповијести. Одговор је једноставан: шта се Спаићеве тиче да ли ће и када ће Црква поднијети иницијативу Уставном суду, који је колико до јуче обитавао у незаконитом стању, што је и утврђено судском одлуком.
Мене чуди амбиција професорице права да грађанима забрани употребу израза неуставност, јер је појам уставности дилетантнски покушала да сведе искључиво на одлуку Уставног суда. Не вјерујем да би се тако бунила да смо лагали јавност да су све законске норме у складу са Уставом. Не бих овдје елаборирао да је уставност и принцип у праву, али и идеал коме се тежи у једној држави. Умјесто да се као професорица права радује што важна правна питања интересују јавност, Спаићева би изгледа појам неуставности инквизиторски смјестила у партијски списак забрањених израза у Црној Гори.
Иако ниједан упис својинских права Цркве није у прописаном поступку проглашен за незаконит, Спаићева се из улоге тужиоца брзински пребацила у улогу судије, па је ”пресудила” да се ради о ”систематски незаконитим уписима објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Па, како су незаконити, и то систематски незаконити, ако надлежни органи нису поништили ниједно решење о упису као незаконито? И како је то забрањено помињати неуставност мимо Уставног суда, а није забрањено помињање законитисти мимо надлежних државних органа?
Као млада Гојковица, Спаићева вапије и у Бога се нада да ће предсједник Скупштине Алекса Бечић ”одбранити Пословник институције коју представља”. Ако сам добро схватио, а мислим да јесам, Спаићева очекује да ће предсједник Скупштине одбранити скупштински пословник и достојанство Скупштине тако што неће дозволити да посланици Скупштине поступају и одлучују у складу са чл. 151 Пословника. Спаићева се, позивајући Бечића да крши Пословник и ”одбрани” ничим угрожену Скупштину, није, потрудила да од себе и својих недостојних јавних иступа заштити Правни факултет на чијем је челу и струку којој припада.
Једини морални чин након ове пуцибруке професорице права јесте оставка на чланство у Тужилачком савјету и деканице Правног факултета.
