У нашој језичкој семантици предање [традиција] означава оно што нам је предато од предака, искуство које нам је остављено у наслеђе од стране ближе и даље прошлости. То искуство утиснуто је у начин живота и праксу, у заједничке обичаје занатске вештине. Утиснуто је у језички израз, научнa достигнућа, књижевност, уметност, схватања која дају смисао животу и смрти, у свакодневицу.
Предање чува за потоње генерације и преноси им достигнућа, схватања и навике сваке генерације понаособ – све оно што је током времена преживело, што је наставило да има тежину за наредне генерације и што учинковито одговара на њихове потребе. А преживљава и предаје се оно што је изабрано и проглашено вредним од стране трговачког расуђивања многих – иако не по сваку цену уз свесно (колективно разрађено) разматрање.
Предање одређују критеријуми вредновања које намеће потреба или животна пракса. Уколико, дакле, предање има вредност само по себи, та вредност се може лоцирати у критичком преиспитивању којим се одабира оно што ће се након тога предати. Другим речима, вредност предања почива у провери (одабиру), коју врши опште искуство, одређујући оно што се наслеђује са поколења на поколење. Старост (тј. временска дистанца) није оно што у толикој мери даје вредност предању, колико је то колективна критичка функција процене онога што предање преноси. Једини критеријум при доношењу суда јесте да ли оно што предање преноси одговара људским потребама или не.
Црквено искуство увек је у предању видело ризницу искуства предакâ: искуствено критичко преиспитивање хришћанске благе-вести (ев-ангелија) од поколења до поколења. Учесници догађаја Цркве могу да разликују да ли у одређеном предању [традицији] ев-ангелије њихових надањâ има реалнο покриће смисла постојања и његове перспективе. Или је реч о „измишљеним бајкама“ (2Пт 1, 16), идеолошким програмима и религијској квази-утехи.
Посебну вредност за Цркву одувек је имало предање наслеђено од прве црквене заједнице и записано у књигама Новог Завета. Реч је о искуству и сведочочењу очевидаца историјске појаве Исуса из Назарета. Они нам предају, како уверавају: „…што су чули, што су видели очима својим, што сагледаше и руке њихове опипаше“ (1Јн 1, 1–3).
Божија интервенција у историји, Његово очовечење и васкрсење, представљају основно полазиште догађаја Цркве, због чега је и сведочење очевидаца ове интервенције поистовећено у свести људи са основном истином Цркве.
Но ипак, оно што текстовима Новог Завета даје изузетну вредност у Цркви, није намера доказивања, нити давање приоритета сентименталности. „Објективно“ доказивање „знакова“ који су пратили откривењско присуство Исуса Христа за Цркву је од маргиналног значаја, с обзиром на то да се знање о свему што се овим знаковима означава не исцрпљује у историјским подацима. Многобројни опоненти Eванђеља подробно проучавају податке које нам пружају текстови Новог Завета, а да притом њихово одбацивање нимало не бива умањено.
Знање еванђелског сведочанства је чињеница и искуство односа. Зато се текстови прве хришћанске заједнице предају кроз богослужбену праксу, тумаче се кроз искуство односа-учешћа у конституисању евхаристијског тела. Не искључује се, засигурно, ни индивидуално-приватно читање, али уз свест да се такво читање разликује управо по потенцијалу знања ев-анђелског сведочанства.
Наиме, постоји разлика, mutatis mutandis, између приватног читања Новог Завета и читања Новог Завета „у Цркви“, као што уосталом постоји разлика између самосталног проучавања партитуре и ишчитавању исте партитуре уз учешће у симфонијском извођењу музичког дела. Само искуство учествовања у означаваним стварима (а не напросто информисаност о дешавањима) спашава догађај Цркве од отуђења и свођења на идеолошку конструкцију, зато што је разумевање текстова и избегавање погрешног тумачења у пуној мери загарантовано једино искуством.
Сведочанство Новог Завета за Цркву представља предање од изузетне вредности и значаја управо зато што потоњим поколењима преноси темељне историјске датости догађаја Цркве уз јасноћу опитне непосредности. Додуше, по свему судећи, из још једног разлога: зато што сведочанство Новог Завета представља на првом месту наслеђе које коренито мења начин метафизичког трагања.
Сведочаство Новог Завета претпоставља (дефинише) знање, не као интелектуалну информацију, теоретску хипотезу, психолошко убеђење, него као еросну узајамност, активну веру-поверење – самопредавање односима љубавног заједничарења у животу и нади.
У новозаветном наслеђу чува се тумачење метафизике, али не мишљу, него кроз однос. Бог Цркве је „Бог отаца наших“, Лична Другачијост која се афирмише кроз историјско искуство личних односа сваке генерације с Њом. Бог није интелектуално схватање Првог Узрока, „Dieu des philosophes et des savants“ [„Бог философа и научника.“ Pascal, Pensées, Le mémorial]. Бог се познаје само као Отац – као љубав и ерос који је узрочник свега постојећег. Познаје се на основу Његовог уласка у историју „у личности Исуса Христа“, „у Духу“ посведоченог Сина и Логоса Очевог, у догађају Цркве.
Црква не претендује да буде непогрешива религија, нити конкурентна идеологија која би била ефикаснија од других или имала „узвишенију етику“. Црква пружа могућност искуственог учествовања у подвигу „сусретања“ са смислом постојања-наде. „Дођи и види“. Црква говори о подвигу вере, тј. о подвигу еросног самопревазилажења, који рађа знање.
Такво знање стиче се одустајањем од захтева свог ега, односно од захтева само-живости. Одустајањем од извесности, обезбеђености и оклопљености гаранцијама. Вера нема другу деонтологију или потпору осим еросне узајамности, због чега и представља непрестани ризик, као и сваки ерос. Реч је о ризику оштрице коју чини граница између Цркве и религије, граница између слободе еросног самопревазилажења и сладострасне илузије самопревазилажења која је у ствари комфорна покорност религијском ауторитету.
Религизацијом, пре свега, називамо ово тешко разлучиво отуђење еросног достигнућа и његово свођење на егоистично самообезбеђивање. Свођење поверења на потчињење, приоритета искуства на саображавање са датим извесностима, аксиомским принципима и нормативним прописима.
Ове разлике су на нивоу интелекта јасне, али су у стварности тешко разлучиве, скоро неприступачне за свесну самоконтролу, с обзиром на то да су стварне чињенице закамуфлиране и претварају се у илузорне, психолошки пожељне, појаве. Често се предању предајемо са илузијом да је по среди самопревазилажење и вера, док у ствари кроз веру-поверење вребамо прилику за своје егоистично обезбеђивање.
Мислимо да живимо верношћу предању и да се слободом издижемо изнад природне законитости, изнад давања приоритета егоистичној вољи, изнад самодовољности нашег интелекта и индивидуалног суда, док смо у ствари несвесно заплетени у оклопљавање сопственог ега, овај пут уз верност „ауторитету“ предања, за шта очекујемо награду.
Човекова психа невероватно лако и несвесно склизне у одустајање од слободе како би се докопала објективних гаранција за индивидуално „оправдање“ и „спасење“. Она је у стању да предање користи као тврђаву обезбеђености, проглашавајући прошлост најузвишенијом гаранцијом истине, аутентичности и валидности. Истина се тако одсеца од реалности живота и поистовећује са словом историјског прототипа неке поуке, са прецизношћу првих формулација, са обичајним правилима – идолизација прошлости одређује шта је заправо „исправно мишљење“, тј. православље.
„Аутентични“ православци су награде достојни „бранитељи“, „чувари“ и „заштитници“ предања. На тај начин, како се догађај Цркве постепено претвара у религију, предање се институционално намеће као извор хришћанске истине и вере. Хришћанска истина престаје да буде искуство учествовања у новом начину постојања, подвиг и перипетија слободе, само делимично (апофатички) означавана језиком, уметношћу или богослужбеним поретком.
Истина постаје исто што и објективне информације које се дефинишу као предање: формулације, канони, обичајни обрасци – све оно што индивидуа може поседовати као објекат, оно чиме може господарити и присвајати у виду оклопљавања религијском обезбеђеношћу.
У свим горе наведеним случајевима предање се објективизује као истина само по себи. Сматра се да предање садржи предуслове којима уколико се индивидуа потчини, може гарантовано да поседује истину – да има исправна уверења и награде достојно опхођење. Следствено, индивидуа на тај начин може поседовати сигурност сопствене оправданости и спасења.
Верност и доследност у инсистирању на предању обезбеђује све оно што захтева нагонска инстинктивна религијска потреба човека. Или, боље рећи, све оно што захтева сваковрсна нагонска-инстинктивна потреба за психолошком обезбеђеношћу, самоувереношћу и оклопљавањем ега.
Отуд је апсолутизовање вредности предања појава која се не задржава на религиозности, већ по правилу прати сваку социјалну и политичку идеологију која траје дужи историјски период, сваки дуговечни институционални облик, чак и научне теорије које одолевају времену. Марксистичка идеологија и фројдовска теорија представљају класичне примере поља развоја отврдлих традиционалистичких тенденција.
Христо Јанарас, Против религије,
Севастијан прес – Лос Анђелес Интерклима-графика – Врњци 2019, стр. 116-120.
Превод: Бојан Радичевић
