На празник Оци неколико сличица из успомена на оца нашега Амфилохија, Божић Бате, који се увијек дријешио љубављу.
Мој посљедњи сусрет с њим био је концем августа или на самом почетку септембра. Како то чудно, како страшно, како немилосрдно звучи: посљедњи… Сви смо мислили он ће задовијек бити овдје с нама да нас тетоши, подиже, бодри, да нас кријепи, да нас грије… Срели смо се у ходнику радија. Загрлио ме је тако снажно и дуго, необично дуго, дуго ме држао у топлом загрљају, интересујући се за дјецу, као и увијек. Свакога дана чупнем мрвицу тог загрљаја и дишем.
– Владико, Јован рече нисте га препознали.
– Ето видиш, расту дјеца, благо мени.
Да. Прије осамнаест година помазао га је на крштењу, ставио му крстић око врата и благословио Христовом иконом: „Предајем ти га крштенога, миропомазанога, освећеног, просвећеног… да те чува и да га чуваш!“ Ове године кад дође крсна слава Свети Стефан Првомученик, Јован ће узети гусле, али Владици више неће запјевати о Мини Радовићу, о Мојковачкој бици, о Старом Вујадину…
Крстио их је, све четворо. „Три јабуке“, „три сокола“ или „три мускетара“ и Јулиту – „анђела небеског“, „праву хришћанку“, како их је звао. Њу је посебно волио. Била је његова мезимица. На дан светих Кирика и Јулите поручио је из Велике – Нека буде Јулита. Увео је с њеним рођењем још једно име у именослов женских имена на српским просторима. Имена су дио националног бића, чувари наше прошлости, наше вјере и историје, подсјећају на њу будуће нараштаје, имена чувају сјећања и успомене, као што и ово Јулита чува сјећање на непоколебивост мајке хришћанке која је страдала за Хрста заједно са својим сином Кириком, у чији спомен је подигнута црква у Велици да свједочи о мучеништву величких жртава.
О крштењима, благословима на крштењу и увођењу једног од „мускетара“ у олтар, могао би се изрезати посебан мозаик сјећања, али тај мозаик је остао уоквирен и воском запечаћен за нека друга времена.
Кад се Стефан родио, на Светог Стефана Дечанског, глас му је стигао док је био у Грчкој. А мјесецима прије тога док се са Славком возио враћајући се с неког богослужења, одједном је, из дубоке замишљености из чиста мира поменуо долазак новог члана наше породице који ће се звати Стефан или Стефанида. Из Грчке је поручио да је дјечак сам себи донио име, а након два дана стигавши у Подгорицу, довукао са собом двоје модерних дјечјих колица. Једна за Стефана, једна за Софију, ћерку нашег оца Далибора. Драги наш Божић Бата и о томе је мислио. Отац који брине да нахрани и одјене дјецу. А сам је све што би добијао дијелио другима, шалове, капе, кошуље, чарапе, иконе… Кад су му дјеца за рођендан писала пјесме или поклањала своје цртеж, он би одмах слао да се ти радови објаве.
Како без Тебе?
– „Једнако би нам било тешко да се ово десило за двадесет година“ – каже ренесансни Радовић, зограф морачки Анастасије.
Знам, Најо, али како сада, без њега – Оца, Утјешитеља, Радости! Ех, да је још мало остао с нама! Знам да је то себична жеља, као што знам да је свака суза за њим себична. Даша је за сваку сузу коју је пустила затражила опроштај. Зар смије за Њим да плаче она коју је Владика док је била дјевојчица звао „будућа обновитељка ловћенске капеле“? А опет, како да не плаче? Људска је туга. И Господ је плакао.
Клонух безнадежно, октобра тридесетог. Све што имам дато ми је његовим благословом. Зацвиљех: „Оче наш, оче наш, радости наша! Како без тебе!“ Други пут моја дјеца осташе без оца. А колико је таквих! Читаво стадо оста без пастира. Јаук Црном Гором! Плачи, Црна Горо, јер оста без оца рођенога, који те је напојио, наситио, ослободио, просвијетлио! Дао ти све што ти је требало, научио те да летиш и отишао. Јецајући, тражим утјеху од чича Василија. На катуну му стигла вијест да му се упокојио брат. У позадини се чује чактар и блејање оваца: „Маро моја, не плачи! Он је трку завршио. Више ће он нама требати горе!“ Зна то чича Василије, народни мудрац, зна јер је син витеза Ћира Радовића, који је синовима свједочио живу вјеру: „Имам вас седам синова. И ако затреба дао бих за вас посљедњу кап крви за вас, али кад би ме неко рекао: Или се одреци Христа или да ти дјецу побијемо. Рекао бих: Ето ти дјеца. Бог дао, Бог узео! Али се Христа одрећи нећу“.
Са одра нас је грлио
Лучински дани опраштања од Владике били су топли, као његове руке, ведри као његово чело, само је један облачак био на небу кад је служено опијело. Високо изнад куполе храма Христовог васкрсења, облачак у виду крста. Народ је плакао – жене, дјеца, старци, монаси, владике – али није плакао очајем, знали су да цјеливају Божјег угодника, мученика и побједоносца, њега, који је, ријечима владике Јоаникија „својом смрћу запечатио своју посљедњу побједу“!
Са одра нас је грлио топлим рукама… и још једном тиме покушао да утврди вјеру код многих… Лијеп, свечан, достојанствен, отмен, у златним одеждама, упловио у храм… слика брода вјечности. Освештао је и храм и Подгорицу. Храм је постао мјесто ходочашћа. Ријеке вјерника се сваког дана сливају у крипту. То знамо ми из Радија Светигоре, чије се просторије налазе близу гроба. „Ви сте његови чувари“, шали се сестра Ирина из Жупског манастира.
Годину смо рачунали од његовог доласка
Божић долази, како се радовати без Ђеда, без његових пакетића и благослова. У шпајзу још стоји компот од дуња које је донио прошле године за славу, на зиду календар, а на полици икона Филеримске иконе Мајке Божје (управо је наглашавао: Филеримска, а не Филермоса). Све стварчице које су нам остале од њега су као реликвије, али његов долазак је био посебан дан, најсвечанији, за који смо се припремали читаве године. Традиција је била да 8. јануара, на други дан Божића, на Сабор Пресвете Богородице, служи литургију у Немањићкој лаври, затим помен својим Радовићима, да подијели пакетиће морачкој дјечурлији, да окупи бројну породицу и разговара с њима у својој родној кући у Барама Радовића. Након тога би свраћао до нас да окрене колач у славу Архиђакона Светог Стефана. Једне године чекали смо га до касно. Тога јутра је служио у манастиру Морача. Затим је отишао у манастир Дуљево код Светог Стефана да одслужи бденије уочи манастирске славе. А онда је дошао код нас. Било је око сат и по прије поноћи. Кад је владика ушао, петогодишњи Михаило га је у знак добродошлице засуо прегршћу жита, по старом народном обичају, али засуо мало више, очигледно љут што Владика „касни“, а њему се очи склапају. Владика га је пољубио у коврџе и питао: „А што ти не спаваш?“ Петогодишњак се тек тада увриједио: „А ја сам Тебе чекао, руку да Ти пољубим!“ Без персирања, спонтано, непосредно, како то дијете умије. Са свом слободом овог свијета коју му је Владика дао. Обратио му се онако како се иначе обраћамо онима које највише волимо, искрено и без задршке. Тако се и Богу обраћамо, тако се и сада обраћамо нашем Владици: Помози, оче свети; благослови, оче; моли Бога да нам се смилује, да се држимо Твога пута…
Е, од тог великог годишњег владичиног благослова живјело се до његовог сљедећег доласка. Тим даном смо рачунали почетак сљедеће године.
Прошле године, силазећи лифтом с четрнаестог спрата, рекао ми је: „Ја сам стар, напунио сам осамдесет двије године. Догодине зови пароха да окрене колач“, а онда је, кад је видио у мојим очима запитаност и бригу, да би тој изјави дао неку мекшу ноту, додао духовито: „Љутиће се парох што му се мијешам у посао“. И ове године ће се вјероватно умијешати, али већ са небеских њива.
Оваплоћење Божје љубави
Какав је био његов дан? Несмјестив у двадесет четири часа. Нереалан. Он је збијао вријеме. Оно за њега није ни постојало. Он га је испуњавао вјечношћу. Ни три вода војске то не би издржала и испунила, али Амфилохије – предводник два вода – јесте могао! На примјер, у једном дану стизао је до посљедњих црногорских чука да на голом камену одслужи литургију, стизао да говори на промоцији нечије књиге, да освешта неку народну кухињу, да обави важне разговоре са званичницима, обиђе радове око обнове неког храма, да прими у резиденцију неког госта из Русије, Енглеске или неку сироту старицу, надобудног студента, докону парохијанку са баналним питањима, стигао је да ободри неког ђака богословије, да смири неку породичну свађу, да ријеши проблем неког свештеника, да прочита дневне новине, запише нешто, обиђе сестрице у неком манастиру, да сахрани ђеда Миливоја, који је у 103 години отишао Богу на истину, и до гроба препјешачи не асфалтним путем, него козјом стазом којом је Миливоје некада драо опанке… За своју славу Светог архиђакона Михаила, није сједао него је дворио и услуживао своје госте. Куда је све доспијевао по снијегу и киши у истрошеним ципелама, подераних ђонова, које су споља изгледале солидно (да се свијет не би саблажњавао), сами Бог зна.
Он – дијете – највећом радошћу је сијао док је био с дјецом. На Дјечјем сабору окружен са двије хиљаде малишана, грлио их је све, љубио. Најмања су му сједала у крило, чупкала му браду, додиривала панагију. Читав тај дан од ране зоре Ђед би посветио дјеци. Сабор почиње литургијом. Дјеца хрле да узму благослов, он их неуморно причешћује. Онда иде заједничко фотографисање, нема тог широкоугаоног објектива у који може да стане толико дјеце и он међу њима, да стане толико љубави… Све вријеме док траје програм, он сједи и с пажњом га прати. С истом том очинском пажњом односио се и према нашем почившем јуродивом брату Миланку, који га је свако јутро прије пјетлова будио пјесмом испод прозора. Кад се убожјак смирио, Владика је благословио да буде изложен и опојан у цркви Цетињског манастира, крај кивота Светог Петра. Каква је била његова презицност, посвећеност и одговорност у свему чега се дотакао, види се и на примјеру везаним баш за Миланка и штампање књиге о нашем убожјаку. Кад је штампана прва верзија књиге, Владика је тражио да прегледа рукопис и лично га лекторисао, онако како се некада лекторисало, лекторским и коректорским знацима црвеном оловком по маргинама биљежио грешке.
Тако је поред брига о Митрополији, монаштву, свештенству, радију, часопису, издавачкој кући Светигора, социјалном служењу, брига за изградњу храмова и обнове манастира, бринуо и о нама обичним смртницима. Бринуо је и о јединству васељенског православља. Поред осталог, и његовом заслугом Московска патријаршија и Руска загранична црква су се ујединиле у једну Чашу. Био је истински ауторитет, баш онакав какав треба да буде. У својој веома цијењеној књизи Основи православног васпитања пише: Истински ауторитети су само они који су у сваком моменту спремни да постану миомирне жртве „за живот свијета“, којима је саможртвеност срж и садржај. Митрополит Амфилохије је био такав ауторитет. Бескрајну жртву је показао косовским подвигом. Он је распет на Косову! Читав његов живот је био косовски подвиг и завјет – избор уског пута и Царства небеског.
Причао нам је Славко, мада је био шкрт на ријечима кад је говорио о Косову, онај препричавани догађај са Савиних Вода, када су тражили мученичке главе да би их саставили са труповима. Једно распадајуће тијело су нашли умотано у тепих, у који су се већ змије гнијездиле. Кад је Славко нашао једну главу и донио је Владици, Владика је почео да благосиља: „Благо мени данас! Ето зашто те је Бог послао на Косово!“
Овдје се морамо сјетити оних Владичиних ријечи које је те ’99 године на Покров Пресвете Богородице изговорио у интервјуу који је с њим правио отац Јован Пламенац: „Купећи уцрвљале остатке тијела своје браће и трагајући за њиховим одсјеченим главама, додиријеш себе самога, свој смрад и ништавило. И притом не губиш наду ни вјеру у «по образу Божјем саздану нашу љепоту», како пјева црквени пјесник. Држиш ум у паклу, по ријечима старца Силуана, и не очајаваш. Осјећаш притом да те покојници благосиљају што си им помиловао дубоку, предубоку рану. Осјећаш, у тузи, неслућени мир у души због испуњене дужности, једине могуће, и посљедње на земљи.“ Владика је био и Храброст, и Истина, и Љепота, и Снага Христова и зато је могао да носи ту ужасну стварност. Многи нису могли. Многоме су косовске ране свакодневно крвариле.
Неимар људских душа
Бог милостиви зна колико је наш Владика душа извидао, извадио из глиба очаја, разврата, из руку самог нечастивог отргао. И привео олтару. Подигао је преко шестсто цркава и манастира у Црној Гори, велелепни Храм Христовог васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира у Бару, али његове најљепше задужбине су људи у којима је распламсао вјеру и пробудио слободу.
Један од најљепших телеграма саучешћа који сам лично добила, као чедо Српске цркве, стигао је из Русије од сестре Наташе Лукине, историчара: „Поносна сам што сам живјела у вријеме владике Амфилохија!“
Сјећам се кад је било освећење храма у Подгорици како су се дјеца такмичила ко ће више узети благослова од поглавара помјесних цркава. Кад сам се пријатељима из Русије пожалила како је немогуће доћи до патријарха Кирила, они су се зачудили: „Шта ће вам било чији благослов кад имате светог владику, старца Амфилохија!“
„Христос васкрсе!“, орила се црква 1. новембра. Сестра Матрона сједи на степеништу храма, сија и плаче радосном тугом. Кроз сузе говори: „Више се не плашим смрти јер знам ко ће ме сачекати горе. Само да ме не дочека посрамљен!“
Марија Живковић
