Ових дана, са одређених политичких и медијских адреса у Црној Гори али и у региону, ватрено се полемише о политичком ангажману Цркве и појединих свештеника, о унутрашњем црквеном устројству као и о пожељном националном идентитету свештентва и вјерног народа у Црној Гори.
Таква полемика својим интезитетом и мноштвом адреса које је производе, изазива смутњу међу вјерницима и поштоваоцима Цркве па осјећам потребу да нагласим неколико важних истина:
– Једна од најважнијих тековина прошлогодишњих црквених литија и њиховог молитвеног, а опет грађанског и протестног карактера, јесте извојевана вриједност секуларног друштва и државе. У том смислу од СПЦ у ЦГ не треба ни тражити ни очекивати ангажман који би се бавио партијашењима, политичким изборима и вођењем државних или градских управа. Сарадња са државом да, уплитање у страначке (укључујући и предизборне кампање) и послове политичке власти – не.
– Све 4 православне епархије у ЦГ неодвојиви су организациони дио јединствене СПЦ, која – сходно принципима поменутог секуларизма није, нити може бити институција нити једне државе (ни ЦГ ни Србије) већ духовна организација која оупља православне вјернике без обзира на њихову националну и политичку припадност
– С тим у вези, неумјесно је да се политичке или медијске канцеларије у ЦГ и Србији баве “пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог “српства” или “црногорства”. Идентитет вјерника утврђен је и наслијеђен из предачког предања а тиче се како слободне воље тако и грађанских права, па нема потребе да га вјерницима ико учитава неком пропагандом.
Ко мисли да ће на тај начин изманипулисати вјернике због личних медијских и политичких пројекција – или прецјењује себе или потцјењује вјернике.
А с обзиром на то да се и мојим именом и презименом манипулише у појединим текстовима, желим да нагласим, да немам ама баш никакве везе са ауторством чланака који говоре о Цркви, у било којим дневним новинама или порталима, осим оних које потписујем лично.
