Један он занимљивијих писаца који припадају енглеској књижевности, свакако је, по мом мишљењу, Џорџ Елиот. Њено право име је Мери Ен Еванс. Знала је за свој дар писања, и желећи да се њена дела озбиљније схватају (не само као женски љубавни романи) своја дела је потписивала под мушким псеудонимом: Џорџ Елиот. Она је једна од мени дражих енглеских писаца између осталог и због њене непоколебиве вере у крајњу победу добра упркос разним непријатностима и недаћама које се могу наћи на путу човека часног живота што је у суштини једна хришћанска идеја јер ми хришћани заправо верујемо да ће у коначници тријумфовати љубав у Христу Исусу. Покушаћу да вам ово предочим кроз фабулу њеног романа „Сајлес Марнер“.
Сајлес Марнер, главни лик истоименог романа, био је ткач. Од младости је био научен да вредно и поштено ради, имао је вереницу и црквену заједницу којој је припадао. У једном тренутку све то пада у воду. Он лажно бива оптужен за крађу црквеног новца, сви му у том тренутку окрећу леђа, и он из града одлази у једно удаљено село. У селу је живео потпуно дистанциран од људи, посвећен само ткању и стицању златника. Разочаран у живот и људе, смисао свог живота проналази у опсесивном стицању златника. Није имао готово никакве издатке, јео је само колико да преживи, тако да се новац у његовој сламарици непрекидно гомилао. Међутим, једнога дана поново му се дешава неправда и поново му се руши свет који је удобно створио за себе – његов велики новац је украден, а читалац сазнаје да је новац украо члан једне угледне породице који се више у село није враћао. Но, тада долази до правог преокрета у његовој животној причи. У дом потпуно скрханог Мајнера улази једна малена златокоса девојчица. У тој девојчици он изнова проналази смисао. То детенце било је ванбрачно дете мајке која је преминула и оца који због свог угледа није желео да призна дете и да се ожени мајком детета а заправо је рођени брат човека који је украо Марнеров новац. Не знајући чије је дете, Марнер свој живот посвећује маленој девојчици, труди се да све њене потребе испуни, да расте у љубави и да то дете постане добар и вредан човек. Тако заиста и бива, године пролазе а она постаје лепа, вредна, паметна и брижна девојка. У том тренутку је сасвим случајно пронађен леш човека који је Марнеру украо новац и то заједно са златницима. Наиме, те ноћи када је лопов украо новац, пао је у провалију која се налази иза Марнерове куће, заједно са врећом новца и ту је почивао све протекле године.
Тада се дешава расплет приче. Новац је враћен Сајлесу, али Сајлесу који је сада потпуно други човек са другачијим вредновањем живота и људи. И када је деловало да је све коначно послагано како треба, над Сајлесовим преображеним животом се надвила досад највећа опасност. Наиме, рођени брат лопова, а биолошки отац Сајлесове кћери, открива истину о детету и нуди јој да започне нови, господски, живот и да се пресели у његов дом. Сајлес, као частан човек ни по цену свог живота, није желео да девојку спута у њеној одлуци, а њен одлазак сасвим сигурно не би преживео. Но љубав девојке према свом истинском оцу (Сајлесу) је превагнула над дечијим маштањем о отменом животу и прича се, после многих перипетија, завршава срећним крајем.
Неким људима се хепи енд може учинити као нешто што је крајње наивно али хришћанска вера (која је свесна да нас у овом животу можда очекују и тешки порази) је у ствари једна порука крајње наде и самим тим једна радост када и у оквирима овога живота тријумфују љубав, лепота и доброта. У том смислу су и друга дела Џорџ Елиота, проткана, на један можда понекад и скривен начин, хришћанским порукама. Закључак њених романа, па и овог о Сајлесу, је да човеку, ма колико било тешко, иако остане без икога и без ичега, никада не остаје без Промисла Божијег. Бог је Онај који је увек уз човека и човек се увек може подићи ма колико ниско пао или се заглибио у блату људске злобе. Важно је само да не клоне и да се и даље труди да буде добар.
Клаудија Милошевски, вероучитељ
