27.03.2021.

Владика Јован: Чувајмо веру да би она чувала нас


Дана, 26. марта 2021. године, у петак друге недеље Великог поста Његово Преосвештенство Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова у храму Преображења Господњег у Смедеревској Паланци.


Звучни запис беседе


Овом приликом високопреподобни архимандрит Евтимије (Јутреша), настојатељ манастира Јошаница исповедио је свештенство јасеничког намесништва. Епископу су саслуживали: архимандрит Евтимије (Јутреша), протојереј-ставрофор и архијерејски намесник јасенички Велибор Ранђић, игуман Петар (Драгојловић) настојатељ манастира Пиносава, јереј Марко Аћимовић парох селевачки, протођакон Иван Гашић, јерођакон Онуфрије (Савић) сабрат цетињског манастира.

Својом надахнутом беседом Преосвећени Владика се обратио окупљеном народу, рекавши:

“Нема ниједног дана, ниједног часа, ниједног периода у коме хришћанин није позван да преиспитује себе. У коме није позван да преиспита веру у себи, своју љубав према Богу и човеку. У коме није позван да преиспита свој подвиг, да преиспита своју молитву. И ту нема, као што рекох, ни дана ни часа, него је све време човек призван да преиспитује себе. Јер све док човек преиспитује себе он ће се онда бавити собом. Онда ће он гледати на себе, пазити на своје мисли, на своје речи, на своја дела, на свој подвиг и онда се неће бавити другим човеком. Јер наше није да се бавимо другим човеком, какав је тај човек? То је Божије. Јер ма какав суд ми давали или дајемо о другоме тај суд није правилан. Ма, колико се ми трудили али то није правилан суд. Јер ми не можемо да познамо човека онако колико Бог познаје човека. А, Бог боље зна наше срце, моје и твоје, него што ми себе сами знамо. Па, кад ми не знамо своје срце, како и са којим правом можемо и хоћемо да знамо шта је у другом срцу.

Ево, ми смо овом предивном или како свети оци називају светим периодом Часног васкршњег поста. И пост јесте управо да нас подсети на себе. Да преиспитамо своје грехе. Пост је управо везан са молитвом, или боље речено спојен са молитвом. Онда је пост такав исправан пост. Једно од другога се, драги моји, не може одвојити. И ту се заваравамо страшно. Зато овај период јесте период нашег испита, наше духовности јер човек колико пости, колико се моли, колико се подвизава то је одраз његовог духовног живота. И зато ми у једној литургијској молитви коју смо овде чули, браћо и сестре, ми се молимо Богу да се добрим подвигом подвизавамо. Подвигом подвизавамо да ток поста завршимо, да веру не окрњену сачувамо. Зашто је Црква увела ову молитву да ток поста довршимо? Зато ако смо мало преиспитивали себе и ако смо преслушали себе, да тако кажем, да када смо год хтели или пожелели да се искрено Богу молимо, да искрено постимо, да се што јаче и јаче молимо, онда управо онај невидљиви, оне невидљиве силе нападају човека. И тада му највише стварају искушења, наводе га на разне ружне мисли, речи, дела. Зашто? Зато што се ђаво највише плаши поста. Зато што је сам Господ рекао: “а овај род”, мисли се на онај нечастиви род, “изгони се постом и молитвом”. То је и знак ако нас и сналазе искушења да смо на правом путу. Али ако ми у овом посту уопште не приметимо искушења значи онај нема потребе да нас посебно искушава. Тај човек живи истим животом као што је живео и пре поста. Није појачао молитву, није појачао пост, није појачао веру него његов пост се само састоји од тога што више не једе мрсну храну. А то није сврха поста. Када нас пост позива да не једемо мрсну храну то треба да прихватимо, то је Црква прописала, а сам Господ Исус Христос је постио, али и пост треба да нас подсећа на јачу молитву, на труд и снажнију веру, на веће милосрђе, на већа доброчинства. И наравно да живимо по вери у којој смо рођени, коју смо наследили. Дакле, зато нас Црква позива да посебно у овим данима поста преиспитамо себе. Зато ће апостол Павле казати “Сад је дан спасења”. Зашто? Зато што од сваког нашег дана, односно од начина на који живимо у том дану зависи или наше спасење или наша духовна пропаст. Па, ако хоћете и наша вечност зависи од тренутка, опет, по оном јеванђелском: “судићу ти у оном у чему те нађем”. Ми не знамо када ће Господ доћи, када ће нас позвати, то није у нашој моћи то није у нашој снази. Сад замислите да нас Господ затекне у зао час. Е, зато је пост то стално ишчекивање нашег сусрета са Богом. И зато, опет, ћу поновити речи светог апостола Павла који каже: “Сад је дан спасења”. То треба да кажемо себи и онда када падамо, и онда када грешимо, и онда када мислимо да нам нема устајања тада ако ниси, брате и сестро, изгубио веру тада сам себи кажи сад је мој дан спасења. Зашто? Зато што је мој Спаситељ са мном. А где је Спаситељ ту је и спасење. Где је Спаситељ ту је избављење. Господ је рекао да не жели да нико од нас погине него да има живот вечни. Зато је Бог дошао, да нам да живот вечни. И Он нам и сада и данас и сутра даје кроз Цркву и Свете Тајне те врлине, а највише кроз Свету Тајну Причешћа. Зато је позив уз пост да се што чешће причешћујемо, да се што чешће исповедамо, што више кајемо, јер покајање свакоме треба. Ко то може од људи да каже мени не треба покајање? Може само онај који је себе обзидао гордошћу, који је утувио себи у главу да је он мало грешан, а неки мисле и да су безгрешни. Нико нема без греха, али зато се можемо радовати што нам је Бог дао Себе, дао Цркву, дао Причешће, дао нам пост, дао нам молитву, дао нам покајање. А свако покајање је равно Васкрсењу. Није се лако покајати. Није лако оном ко се уздао у неку своју силу, неку своју моћ, неку своју молитву, неки свој подвиг. Џаба нам је и пост, и молитва и подвиг ако не тражимо силу Божију да се усели и у пост наш и у молитву нашу и у подвиге наше, све нам је то слабо. Јер не знам каква добра дела да чинимо то је толико мало, мало у односу колико грешимо. Али нама је Бог рекао да не очајавамо, немамо потребе, Спаситељ је ту само Га треба стално носити у срцу и живети Богом. Стално Бога имати у себи, а не оно како каже наш народ да се поштапамо Богом, опростите што тако кажем, али то је народно.

Дакле, на нама је да стално говоримо сад је дан спасења јер сутра може бити касно, вечерас може бити касно. Али то не треба да нас плаши, напротив, треба да се радујемо сусрету са Богом. Да ли ће то бити данас, сутра за сто година, то је мање важно али како да се радујеш сусрету са Богом ако немаш Бога стално у себи. Ако не осећаш радост Божију али људи често не осећају радост Божију зато што су преокупирани радошћу овога света. И ако хоћете погледајте, нажалост, ми данас чини ми се не умемо да се радујемо, бар радошћу Божијом оном радошћу коју апостол Павле каже: “Радујте се свагда у Господу и опет велим радујте се”. Данашње наше радовање је више забављање него радовање, да кад се радујем да ми трепти и душа и тело, да ми трепти моје цело биће што сам се срео са Господа и што сам Господа примио. Зато пост није циљ, то да знате, већ је само средство. Као што нам требају средства да чистимо наше тело да чистимо нашу кућу тако нам требају врлине као средства да чистимо душу. А та средства све нам је Бог дао давши нам Себе, давши нам Цркву, давши нам Свету Литургију, давши нам свете врлине а на првом месту исповест, покајање и причешће. Пост није једноставан, гледано само са оне спољашње стране зато што не једемо мрсну храну, пост ако хоћете није ни лак. Зашто није лак? Зато што пост тражи да се одрекнемо старог човека, старог Адама који је непослушношћу прекршио заповест Божију и био изгнан из раја. Тог човека старог избацимо из себе и да се обучемо у новога човека Господа Исуса Христа. Шта то значи да сперемо, и збацимо старога човека са себе? Ког човека? Гордељивог човека, самољубивог човека, страсног човека, палог човека и да се трудимо да се чувамо колико је могуће од греха. Зашто? Зато што грех помути и ум и разум човеков, а када се помути ум и разум онда човек више не влада собом. Не само што не чини добро, него и не зна да чини добро. Он не зна ни да говори о добру, помућен му је разум. Зато нам пост служи, како кажу Свети Оци, да омекша наше срце да би се у то наше срце уселио Бог. И зато ми на Литургији слушамо: “Горе имајмо срца”. Ми кад подижемо и уздижемо срце своје ка Богу не уздижемо само себе него и све оне који су око нас. Зато кад се један човек спасава, спасавају се многи али када један човек пропада, пропадају и оно који су са њим, који су се поистоветили са таквим палим човеком. Који су пошли за човеком који мисли да је Бог на земљи. Кад човек постаје такав? Онда кад прекрши послушност Цркви, Богу. Зато да слушамо шта нам Бог каже и да чинимо добро па ћемо бити спасени. Да се молимо Богу да нам опрости грехе. Имамо их и у исто време када си сачувао веру и кад погрешиш нећеш пасти у очајање, иако грех води у очајање, нећеш пасти у очајање ако чуваш веру. Ако си пао онда значи да треба да осетиш и тај ударац зашто си пао. Кад паднемо и осетимо бол шта радимо? Устајемо и гледамо да ту рану исцељујемо, чистимо, да је мажемо мелемима, лековима. Када је то потребно за тело човеково шта ли је потребно за душу човекову коју тако често занемарујемо, а Господ је рекао: „шта човеку вреди да цео свет задобије а душу своју изгуби”.

Чувајмо веру да би она чувала нас. Чувајмо пост да би нас пост чувао у поретку. Чувајмо себе од зла јер човек у коме је зло он мисли да је у сваком другом човеку зло. А зло добра донети не може. Зато нека нам Господ помогне да се исправљамо да се поправљамо. Пао си? Па устани! И овог ћу пута поменути оно што сам недавно говорио један човек долази код свог духовника да се исповеда, па понавља исте грехе и каже му: “Оче ја сам пао”, очекујући ће му сад духовник говорити неке поуке, а духовник му каже: “Устани.” Он опет долази и опет каже: “Оче пао сам”, овај му опет одговара: “Устани”. И тако безброј пута и на крају наравно да човек као што би смо и ми реаговали се пита шта ми то значи што ми каже “Устани.” Наљутили би се. Шта то значи, оче? Па, устани подигни се, пожели да устанеш, а грех у нама умањује и жељу и вољу за наше спасење и умањује жељу и вољу да чинимо добро.

Нека нам Господ помогне и молитве свих Светих да пребродимо овај пост или боље речено да га проведемо у миру колико је то могуће у времену у којем живимо и у ономе шта нас све и ко нас све окружује да проведемо у миру. А човек ако има мира Божијега у себи он неће ни приметити много или га неће много оштетити ни искушења и не знам шта све, али кад нема мира ми смо неспокојни, ми смо немирни, ми смо незадовољни, а човек је незадовољан зато што хоће своју вољу да врши уместо воље Божије. Нека нам Господ помогне и благослов Божији да буде са вама”.

После кратког послужења у сали парохијског дома уследило је читање реферата на тему “Ви сте миомир Христов” који је припремио и прочитао отац Милош Никодијевић парох ратарски. После чега је уследила конструктивна расправа и коментари на прочитан рад. А након тога уследила је трпеза љубљви коју је припремило братсво овога храма.


Извор: Епархија шумадијска