Питање духовнику:
Потребна ми је ваша помоћ и савет. Проблем који имам је велики, али се надам и да је решив. Учинила сам велико злодело а касније се оно и умножило. Помислила сам да заведем монаха и да придобијем његову љубав и то се и остварило (а нечисти се потом умешао). После првих сусрета веома пријатних без икакве вербалне комуникације, уследила је серија непријатности и дубоких падова духовног карактера, из којих сам се извукла уз помоћ Божију.
Покушала сам да одмах ступим у комуникацију са том особом, затражим опроштај и разрешим конфликт, и поред тога што сам добила фобију од њега. А и он од мене, због чега ми то није пошло за руком. Молим вас за одговор на питање: може ли се добити разрешење од тог греха једино ако се обоје сретнемо, где би се отворено изрекло све оно што је на савести? Јер уколико лично не разрешимо питање непријатности, фрустрација и страха који се осећају у нашем односу али и у реалном животу, кроз смирење, разговор и дијалог, како онда можемо и да се помиримо и ослободимо од страха који је стално присутан. Ми смо једно другом само изрекли опрости. Како могу неком да затражим опроштај и очекујем да ми опрости ако не кажем шта молим да ми опрости? Оно о чему константно размишљам, након искреног помирења са том изузетном и предобром личношћу, волела бих живот свој да радикално променим, посветим Богу и проведем у молитви послушању и покајњу јер другачије не могу ни да га замислим. Упркос нечастивог који жели да ме скрене са тог пута, једино чему одлучно тежим и чезнем је чистота душе и срца и да се удостојимо сви Царства Небеског и заједницом са свима светима и спасенима. Живот у манастиру између осталог видим и као прилику да, уколико више сестара има, имам и веће шансе да напредујем у свакој врлини. Много сам падова имала што због зла у себи, што због слабости и незнања, али уз помоћ Божију и Божијих служитеља исто толико и устајања, што ми улива чврсту веру у разрешење оваквог неприродног односа са човеком кога сам много повредила и скоро усмртила као и у лепоту и пуноћу живљења у покајању, љубави, доброти и послушању. Хвала пуно, И молим вас да ми одговорите што пре како бих могла да учиним следећи корак ка ослобођењу од греховног страха.
Одговор духовника:
Драга сестро, са тим монахом не треба више уопште да комуницираш. Најбоље ћеш урадити ако престанеш и да одлазиш у његов манастир. Уместо тога, боље ти је да одлазиш у свој парохијски храм, или ако баш желиш у манастир, онда изабери неки други манастир. То би било најспасоносније и за тебе и за њега. Ђаво ти подмеће помисли како тобож не можете наћи мира и не можеш добити опроштај док му детаљно не изложиш за шта га то конкретно молиш. То је само лукавство демона како би се ваш контакт продужио. Истина је пак, сасвим другачија. То што си му рекла “опрости”, више је него довољно. Свака даља реч би потенцијално могла да му буде нова повреда. Стога се уздржи од свих даљих објашњења. Разбојник на крсту није ни покушавао, нити би стигао да Христу исприча сва своја сагрешења и да му објасни за шта конкретно тражи опроштај. Чак није ни молио за потпун опроштај, већ само да га се Христос сети. И након тих речи чуо је да ће још истог дана бити у рају. Дакле, за опроштај није неопходно много речи, него истинско покајање. Тај монах има сигурно некога ко ће га посаветовати, и ја не сумњам да ће му бити саветовано исто ово што и ја теби саветујем. Да избегава сваки даљи контакт са тобом. Можда се теби чини да он има фобију од тебе, док он можда само извршава своје послушање.
Пишеш да би након измирења с њим, желела да свој живот поправиш. Што се тога тиче, рачунај да је до потпуног измирења већ дошло и одмах пређи на тај други корак. Буди потпуно уверена да ти је он већ све опростио. Ако ти он не би опростио, онда би сасвим сигурно за кратко време напустио монаштво и вратио се у свет. Јер није могуће да монах живи у манастиру, а да има неке нерашчишћене рачуне у свету. То би га толико мучило да би монах пре или касније напустио монашки подвиг. Једини начин да монах опстане у манастиру је да умре за овај свет. Свети Јован Лествичник каже: “Ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио”. Монаха који није умро за свет, туга прати на сваком кораку и то му чини живот у манастиру неиздрживо тешким. Из дана у дан монаху бива све теже, те он на крају или се одрекне видљивог света и умре за овај свет, те потом живи безбрижно као прави монах у манастиру, или ако се не одрекне овог света, онда се одриче монашког подвига. Стога ти немој нимало сумњати да ће тако бити и са овим монахом. Ако га видиш да остаје у свом манастиру и живи даље, знај да ти је све опростио, те нема никакве потребе да се било шта још ту објашњава и доказује. Ако и сама размишљаш о монашком животу, онда схвати да ти је ово почетак послушања. Прва заповест ти је да се клониш било каквог контакта с тим монахом. Ако знаш или наслућујеш да ће он негде бити у одређено време, учини све што можеш да ти не будеш на истом том месту у то време. Ако се изненада негде сретнете, сагни главу и тихо прођи, као и да га не познајеш. Тако ћеш олакшати борбу и себи и њему. Ако сматраш да ти није могуће да ово послушаш, онда буди сигурна да монашки живот није за тебе. У том случају, боље избегавај све манастире и држи се парохијског храма. Бог нека ти просветли ум да ово разумеш и прихватиш.
Извор: Телевизија Храм
