Вријеме кад започиње Велики Пост није ништа друго до призив Цркве Христове да преиспитамо сами себе, да видимо гдје смо, какви смо и шта нам ваља мијењати у сопственом животу, у дјелима и ријечима, у жељама и мислима, а понајвише у срцима.
Старац Пајсије, светогорски духовни горостас, чије богопознање није плод књиге и образовања, већ молитвеног подвига, рекао је да „ђаво куца на врата мозга, а Христос на врата срца“. Због тога се, свако од нас, мора спустити у дубину сопственог бића, да би видио и очистио сваку помисао која нас раздваја од ближњих и од Господа.
Кратко смо на Земљи, пут је наш животни тежак и претежак, али на нама је да га једни другима бар не чинимо тежим него што јесте. Зато опростимо свима све, да би Господ опростио нама све земаљске странпутице и тумарања. Опростимо, али од свег срца, са вољом да пригрлимо оне који, можда, не би пригрлили нас.
Потрудимо се у љубави, дајмо шансу чак и онима за које смо до јуче мислили да не заслужују нову шансу. Загрлимо оне који су нас разочарали, исплачимо се са онима због којих смо плакали, и нека у нашим срцима заувијек ишчезне злопамћење.
Не постимо само храном, већ мислима, ријечима и дјелима. Не осуђујмо ближњег свога, већ кротимо сами себе. Угледајмо се на Христа, у свему, да бисмо се, с правом, хришћанима могли назвати.
Вријеме је да се напокон вратимо себи. Велики Пост је најбоља прилика да постанемо бољи људи, да покајањем обрадујемо Онога Који је ради нас сишао с Неба, да нама разда Себе, како бисмо и сами постали причасници живота вјечног.
Оставимо све земаљске бриге и похитајмо у сусрет Ономе Који нас одувијек чека раширених руку. Понављам, прије тога свима опростимо све! Молимо за опроштај и кренимо чистог срца на великопосни пут на чијем ће нас крају, сасвим сигурно, сачекати нико други до Христос Васкрсли, Син Очев и Спаситељ рода људског.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
