11.04.2021.

70 година од упокојења Епископа будимског Георгија Зубковића


У четврту недељу Великог поста посвећену Светом Јовану Лествичнику, 11. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Сентандреји.


Саслуживали су протојереј-ставрофор Војислав Галић, јеромонах Варнава Кнежевић и архиђакон Инокентије Лукин. На крају свете Литургије, Преосвештени Владика је служио парастос свом великом претходнику на трону Будимских архијереја – епископу Георгију Зубковићу, поводом 70 година од упокојења.

Владика Лукијан је беседио о животу тог великог мужа Цркве Христове и о његовој непоколебивој вери и борби за опстанак Епархије будимске под окриљем Српске Патријаршије. Истога дана, на сентандрејском гробљу, владика Лукијан је служио помен родитељима блаженопочившег епископа Георгија, племенитим Арсену и Милеви Зубковић.


Епископ будимски др Георгије Зубковић (1878-1951)


Епископ будимски Георгије (у свету Ђурађ) Зубковић рођен је 23. априла 1878. године у Будиму од оца Арсена који је био судија и мајке Милеве. Основну школу и гимназију завршио је у Будиму, а Православни богословски факултет у Черновицама, где је и промовисан за доктора теологије. Замонашен је у манастиру Бездину у данашњој Румунији (Епархија темишварска). У чин ђакона рукоположен је 19. децембра 1901. а у свештенички чин 1905. године од Епископа темишварског др Георгија Летића. До избора за епископа био је конзисторијални бележник Епархије темишварске. За епископа будимског изабран је једногласно 10. децембра 1911. године, а хиротонисан 29. децембра 1912. године у Сремским Карловцима, од Митрополита карловачког и Патријарха српског Лукијана Богдановића и Епископа вршачког Гаврила и Епископа темишварског Георгија.

Нови Епископ будимски је устоличен у Будиму 18. фебруара 1913. године, а затим и у Сентандреји 19. фебруара 1913. године. Устоличење је било веома свечано, нарочито у Сентандреји где се српски народ окупио у великом броју да поздрави свог новог архијереја. Епископ Георгије је стигао је најпре на железничку станицу у Сентандреји, а потом се у украшеном дворском каруцу упутио ка главном тргу где га је чекала окупљена маса. Након благодарења у Благовештењској цркви, у свечаној литији се ишло према двору. Свештенство је ишло напред, а на челу испод балдахина нови архијереј у пратњи архиђакона Иринеја Ћирића, његовог веома блиског пријатеља. У Саборној цркви епископ Георгије свечано је уведен у трон Епископа будимских, након чега је нови Епископ прешао у двор где је уприличен пријем за народне представнике. Одмах по окончању свечаности поводом устоличења, новог Епископа је чекало много посла.

По доласку у Епархију будимску, епископ Георгије се посветио борби са очување српског народа у турбулентним друштвено-политичким околностима које су захватиле Европу. Српска православна епархија будимска тада је припадала Карловачкој Митрополији, на чијем челу се налазио патријарх Лукијан Богдановић, који је 1908. године на тај највиши положај изабран са катедре будимских епископа и наставио да администрира Епархијом будимском све до избора епископа др Георгија Зубковића. Недуго након преузимања епархијских дужности, стигла је вест о нестанку патријарха Лукијана Богдановића, који се налазио у бањи Бад Гаштајн. На дан Свете Петке, 27. октобра 1913. године, по свршетку Литургије, стигла је депеша о проналаску тела патријарха Лукијана са инструкцијом да епископ Георгије оде у Бад Гаштајн ради идентификације и преузмања тела покојника.

Положај у којем се нашао епископ Георгије није био нимало лак али његова мудрост и дипломатске способности учинили су то да су државне власти биле одобровољене у погледу односа ка Епархији будимској и њеним веницима, иако је Аустроугарска управо повела рат против Србије. Све време рата, епископ Георгије Зубковић је провео са својим народом у срцу Угарске, храбрећи га и залажући се за спашавање цивилног становништва из ратом захваћених крајева, који су одведени у логоре у Аустроугарску. Епископ бачки др Иринеј Ћирић такође је радио на спашавању цивила из аустроугарских логора, од којих је најпознатији Шарвар. По завршетку Великог рата, почео је рад на уједињењу Српске Патријаршије. Победом у Првом светском рату не само да је српски народ одбранио и ослободио своје територије и добио нову и велику државу, него је вратио и границе јединствене Српске Православне Цркве на челу са Патријархом српским Димитријем који је раније био Митрополит београдски. Ипак изван граница Краљевине СХС, а потом Краљевине Југославије, биле су Епархија будимска и Епархија темишварска које су се нашле у Мађарској и Румунији.

У мађарској престоници је отворено је посланство Краљевине СХС, са којим је епископ Георгије имао изузетно добре односе, нарочито са посланицима Милојевићем и Јованом Дучићем, познатим српским књижевником. По завршетку Првог светског рата, епископа Георгија је чекала је друга борба – за очување Епархије будимске у оквиру Српске Православне Цркве. Мађарске власти су између два светска рата непрестано покушавале, а такође и за време Другог светског рата, да оснују Мађарску православну цркву и све време вршиле притисак на Епископа будимског Георгија да се прими места поглавара те цркве. И поред свих претњи, епископ Георгије је категорички одбијао све нападе сачувавши своју епархију у саставу Српске Патријаршије.

На крају Другог светског рата, Саборна црква Светог Димитрија у Будиму била је тешко оштећена као и Епархијски двор који је још половином 19. века имао лифт. Црква је потпуно порушена 1949. године од стране бежбожног и антицрквеног комунистичког режима. Епископ Георгије од тада користи летњу резиденцију у Сентандреји као епископско седиште. Доласком новог режима погоршале су се црквене прилике у Мађарској. Епископ Георгије је често онемогућиван да путује у Београд. Последњи пут је виђен у Београду 1948. године приликом заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Епископ др Георгије Зубковић је уживао велики углед у Српској Православној Цркви. Два пута је био кандидат за Патријарха српског, 1938. и 1950. године. Болест и немоћ епископа Георгија је изазвала у Будимској епархији велику забринутост. Смештен је у државну болницу где је лежао у соби са још двадесет тешких болесника. Епископа је редовно обилазило свештенство Епархије будимске. Приликом посете једног свештеника који је дошао да обиђе епископа Георгија и нашао празан кревет, на питање осталим болесницима: Где је Владика?, добио је одговор да се Владика још дан раније упокојио. Управа болнице о томе никог није известила. Иако је у сентандрејској Саборној цркви било припремљено горбно место за епископа Георгија, грађанске власти нису дозволиле да се владикимо тело пренесе у Сентандреју и сахрани у његовом катедралном храму. Није било дозвољено ни да се опело изврши у храму у Будимпешти, него је наређено да се опело и сахрана обаве на јавном гробљу. Свети Архијерејски Синод је одредио да га молитвено испрати викарни Епископ топлички Висарион, који међутим није добио одобрење мађарских власти за то.


Извор: Епархија будимска