Питање духовнику:
У јеванђељу по Матеју (Гл. 12) пише следеће: “И гле, човек беше ту с руком сухом; и запиташе га говорећи: ваља ли у суботу лечити? Да би га окривили. А он им рече: који је међу вама човек који има овцу једну па ако она у суботу упадне у јаму неће је узети и извадити?” Имам једно питање у вези овога, због чега, се субота овде спомиње као дан када не треба радити него чинити добро, а не недеља као што и сам Господ заповеда?
Одговор духовника:
На ово твоје питање одговорићу контра питањем: Зар би имало смисла да је Христос у овим ситуацијама помињао недељу уместо суботе? Размисли и сама, ми празнујемо недељу као дан Христовог васкрсења, а догађаји о којима питаш су се одиграли пре него што је Христос пострадао и васкрсао.
Христос каже за себе: “Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем нето да испуним”. И он је родивши се усред јеврејског народа, од самог рођења поштовао и савршено испуњавао Мојсијев закон. У осми дан је примио телесно обрезање, баш као што прописује Мојсијев закон. У четрдесети дан по рођењу, родитељи су га довели у храм и принели жртву за његов откуп као прворођеног. За празнике одлазио би у Јерусалим у храм и уредно приносио прописане жртве, попут пасхалног јагњета на пример. Када су тражили црквени порез, он је послао свог ученика Петра да баци удицу и улови рибу у чијим устима ће наћи статир тј новчић који је износио тачно онолико колико су били дужни да плате њих двојица. Све до самог краја свог овоземаљског живота, Исус је беспрекорно испуњавао Мојсијев закон. Његови непријатељи су вребали на сваку његову реч и свако његово дело не би ли нашли било шта што би било у супротности са Мојсијевим законом, те да би га за то оптужили и погубили, чак су му постављали и замке и ипак нису ништа пронашли. Јер се Исус у свему што је говорио и у свему што је чинио, савршено придржавао Мојсијевог закона.
Тако и у овим догађајима о којима питаш, Исус је своје речи тако формулисао да буду у потпуној сагласности са Мојсијевим законом, а тај закон је прописивао да се празнује субота. Због тога и Исус овде помиње празновање суботе.
Можда се питаш, зашто онда Христос није експлицитно рекао својим ученицима да након његовог васкрсења празнују недељу него је оставио своје ученике без довољно прецизних упутстава о томе који дан треба да се празнује. Доста често се питамо зашто се Христос не уклапа у наша очекивања, у нашу логику. По речима апостола Павла: “мудрост овога света је лудост пред Богом”. Да би неко могао да разуме Христове поступке и речи, мора да се труди да самог себе испуни Христовим врлинама, да се уподоби Христу, тј да постане налик на Христа. Сам Христос каже: “Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога”. Да би ко могао да разуме исправност Христових речи и дела, мора да се труди да твори вољу Божију и онда ће му бити јасно.
Треба да имаш у виду да је Исус Христос оличење свих врлина. Свака врлина је у Христу Исусу савршено испуњена и остварена. Он је био савршено скроман и смирен. Скромном човеку није могуће да тражи неко поштовање за себе самог. Он је на много места изражавао у речима своју скромност. Тако на пример он каже: “Отац мој већи је од мене”. Или тешећи своје ученике говорио је овако: “Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама”. Другим речима овде као да каже: “Дух Свети – Утешитељ је већи од мене”. Још је говорио: “Син Човјечији није дошао да му служе него да служи”. Или: “Не тражим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао.” Видиш како се Христос нигде не хвали својим Божанством, нити тражи неко првенство за себе, нити пак да се прослави. Он каже: “И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем”. За себе самог не тражи одмазду ако би га ко увредио, али не допушта да ко хули и вређа Духа Светога. Људи којима су скромност и смирење страни, не могу да разумеју ове Христове речи и поступке и често се питају: “Зашто није Христос урадио ово или оно”. По њиховом схватању то би било боље. За такве људе неразумљивост Христових поступака је мучење. Тако су га на пример у храму опколили фарисеји и садукеји говорећи му: “Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам отворено”. Данас се ето многи питају: “Ако треба да празнујемо недељу, зашто то не каже отворено”. А Христос им на то одговара: “Рекох вам па не верујете”.
Он је својим ученицима рекао много тога о себи, о Оцу, о Духу Светом; показао им је безбројна чудеса и знаке; дао им је силу да и сами исцељују од свих болести, да им се и духови покоравају. Примивши све то од Христа, апостоли нису имали ни најмање дилеме да ли након Христовог васкрсења треба да празнују суботу или недељу. Христос није имао потребе да им тако нешто каже, као што није имало потребе да фарисејима отворено каже: “Ја сам Месија”. Тако нешто више би личило на речи неког славољубивог и сујетног човека, а Христос је био савршено смирен и кротак.
У осталом, Мојсијев закон прописује да се празнује седми дан. Само је стицај околности да се на Јеврејском језику субота каже “седми дан”. Ако је дакле заповест да се празнује седми дан, гле и хришћани који празнују недељу, празнују сваки седми дан. Сама идеја због које је тако строго заповеђено празновање седмог дана била је да се олакша положај оних обесправљених, сиротиње и робова. Јер у оно време друштвени поредак је подразумевао постојање робовласничких односа. У то време, Мојсијев закон је предњачио у човечности у сравњењу са законима околних народа. Док је код осталих народа, роб имао доживотно да ради за свог господара и да никада не добије слободу, Мојсијев закон је предвиђао да се сваке седме године роб има отпустити на слободу. Ако је био ожењен пре него је постао роб, онда би и његова жена добијала слободу седме године. За оно време то је био врхунац човечности. Тако је заповеђено и да се поштује седми дан и да се у тај дан не раде никакви послови. За непоштовање ове заповести запрећено је најстрожијом казном. То је приморало робовласнике да својим робовима дају једном седмично дан одмора. Такође то је омогућавало и оним сиромашним који нису робови, али који су под притиском богатих, да и они могу једном седмично да се одморе. И што је још важније, једном седмично је свако био слободан да дође у храм и чује речи Светог Писма, да слуша о Богу и тако нешто научи или се подсети. Да је Мојсије ову заповест формулисао само као неку врсту препоруке или сугестије, на пример: “Добро би било да се робовима једном седмично да дан одмора, добро би било да се једном седмично дође у храм да се чује реч Божија”. Вероватно га у оно време нико не би послушао. Због тога је Мојсије то формулисао као изричиту заповест и прописао казну за оне који би ту заповест прекршили. Дакле тежиште те заповести није толико на суботи колико на једном седмичном дану. Мојсије ту заповест објашњава тиме што се Бог седмог дана одмарао након што је за шест дана створио све. То је објашњење прилагођено људима оног доба и оног нивоа свести. Данас пак већина теолога сматра да у самом опису стварања света који налазимо на почетку Библије, реч дан не треба поистовећивати са временским интервалом од двадесетчетири часа. Од стварања света, па до Мојсија прошло је много времена. Мојсије је испрва васпитаван и одгајан као Египћанин, као принц на двору Фараоновом. Како је могуће да је сачувао баш тачан број дана од стварања света. До Мојсија, нигде се не помиње субота. Мојсије је дакле увео суботу тј седми дан, просто рекавши народу ево данас је први дан, а у седми дан неће се ништа радити. Када су ишли кроз пустињу, Бог је јеврејима давао ману за храну. То је било неко јело налик на хлеб, које је падало са неба. Да се људи не би отимали и да не би грабили овај хлеб за себе, мана је имала такву особину да се могла јести само један дан. Ако би неко узео више мане него што може да поједе, и ако би део оставио до сутра, онда би се та мана сутра уцрвљала и пропала. Изузетак је био шести дан. Тада би пало с неба двоструко више мане, и тада би народ скупљао и чувао код себе ману за сутра, тј за седми дан. У тај дан мана није падала са неба. Све је ово помагало Мојсију да народ научи да празнује седми дан.
После свега што нам је Христос открио о Богу, било би смешно да верујемо како се Бог уморио док је стварао свет, па да се у седми дан одмарао. Ово је било умесно објашњење за људе оног доба, који су о Богу знали сасвим мало. Као кад добар наставник својим ученицима излаже градиво поступно, па неће ђацима у првом разреду говорити о вишој математици, него само о основним рачунским операцијама. Тек касније кад науче доста других ствари неопходних да би могли разумети и вишу математику, тек тада ће им говорити о њој. Тако је и Бог учинио са људима на земљи. Испрва је људска свест била на много нижем нивоу, за много тога нису постојале речи, људски језик је био оскудан, а да и не говоримо о томе да је само неколицина могла да чита и пише. За људе тог доба, било је довољно добро и корисно објашњење да је Бог шест дана радио како би створио свет, а да је седмог дана сео да се одмори. Мојсије је ово употребио како би појачао значај заповести о празновању седмог дана. Тек са доласком Христовим, и са откривењима нових истина о Богу које нам је он донео, ми смо постали способни да разумемо прави смисао празновања седмог дана. Христос је започео исправљање тог схватања у народу, о чему сведоче и одломци које наводиш у свом питању, а свети апостоли су тај посао довршили.
Када се у раној Цркви појавило питање шта радити са онима који из незнабожаца пређу у Хришћанство, апостоли су се сабрали да ово питање размотре. После дуге расправе они су саопштили: “да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; (и оно што њима није мило другима да не чине)”. Дакле, нису помињали неко празновање суботе овде. Празновање суботе био је део Мојсијевог закона, а апостоли су овде навели оно што су сматрали да се од тог закона односи и на оне који су пришли Христу из незнабожаца.
Апостолима се Христос након свог васкрсења јављао више пута. Најавио им је силазак Духа Светога, који се и догодио у недељу, у педесети дан од Христовог васкрсења. У Делима Апостолским, читамо и следеће: “А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб”. Први дан недеље, ондосно први дан седмице, у оно време била је недеља. Дакле још су први апостоли имали обичај да се сакупљају у недељу да ломе хлеб, тј да служе свету литургију.
Тек у деветнаестом веку, појављују се неки људи који су одбацили целокупно Црквено предање и своје учење засновали искључиво на Светом Писму. Они су гледајући у слова Светог Писма, и не будући у стању да разумеју зашто би се празновала недеља уместо суботе, кад је тамо лепо написано субота, они су обновили празновање суботе као седмог дана. По њиховом схватању, хришћани су од апостолског доба, па све до почетка деветнаестог века били у заблуди празнујући недељу. Овакво њихово поимање сведочи о недостатку смирења и будући да нису имали смирења, они нису могли ни да разумеју зашто Христос није својим ученицима експлицитно наредио да више не празнују суботу него недељу. Њихово учење, нажалост, и данас збуњује многе од неупућених хришћана.
Надам се да сам ти довољно појаснио због чега се у Новом Завету на много места помиње празновање суботе, док ми хришћани празнујемо недељу и при том ипак сматрамо да се држимо Христове науке.
Извор: Телевизија Храм
