16.04.2021.

ТВ Храм: Духовник - О вакцинацији


Питање духовнику: 

У вакцинама Астра Зенека, пише у упутству да садрже ћелије изнутрице превремено, насилно рођеног детета. Дете старије, има 4 до 5 месеци. Уносимо дакле (део) тела човека којем је живот у материци удахнуо по УЧЕЊУ Цркве Бог. Да ли је то парентерално људождерство? Уз то је тело, ткиво, ћелије генетски/родно рукотворено измењено. Ткзв. ГМО. Написано се не односи само на горе поменуту генску терапију која се лажно назива вакцина. Сме ли духовник и тиме најодговорнији део тела живе Цркве ћутати или је обавеза пред народом и Богом да се изјасни!? И који је став по овом питању?


Одговор духовника: 


Драги брате, ти стављаш на плећа духовника превелики терет. Размисли мало и сам. Да ли заиста очекујеш да ћу ја само на основу ових неколико реченица које си ми упутио, имати довољно аргумената да заузмем неки конкретан став по питању Астра Зенека вакцина или како их ти називаш генске терапије? Пре свега, ја сам само обичан јеромонах и моје пређашње образовање је укључивало сасвим мало биологије и једва мало више хемије. О медицини знам само информативно на основу онога што сам до сада могао да чујем и признајем да у том домену, премда имам своје мишљење по разним питањима, сасвим сигурно нисам компетентан да доносим било какав суд. Предпостављам да би ти желео, да ја на пример сада заузмем неки јасан став по питању ових вакцина. Ако бих то учинио, ја бих тиме тврдио да нешто знам што не знам, а то је по речима древног грчког мудраца Сократа најгоре незнање од свих врста незнања.

Жао ми је што ћу те разочарати, али ја не желим да будем баш таква незналица да бих тврдио да нешто знам, што реално не знам. Питаш, сме ли духовник да ћути по овом питању? Искуство ме је научило, да је на многа питања која ми се упућују, најбољи одговор: “Не знам”. Но, ипак да не би испало као да ме је баш брига, покушаћу да ти изложим своја размишљања на ову тему. То су само размишљања једног обичног јеромонаха потпуно неупућеног у медицину, сем оног што би се могло подвести под опште образовање.

Пре свега постављаш питање да ли се ту ради о некој врсти људождерства, ако у своје тело примимо неку ћелију из неког другог људског бића. Већ деценијама се врше трансплантације органа, трансфузије крви, и није ми познато да је било који православни теолог у томе видео нешто недопустиво, нешто грешно или хулно. Ако дакле, није противно Богу, да примимо у себе четврт литра туђе крви, у којој има неупоредиво више ћелија него ли што има у тој вакцини, онда не видим на основу чега бих ја могао у том твом аргументу видети нешто толико уверљиво да бих се на основу тог твог аргумента изјаснио против ове вакцине. Просто тај аргумент ти је промашен, барем колико ја о томе могу да расудим на основу свог досадашњег искуства. Чуо сам да постоје одређене секте које имају у свом учењу и такво неко веровање да је трансфузија крви нешто хулно и недопустиво. Но, то су секте, али ми православни нисмо у томе никад видели нешто погрешно.

Чак знам и за неке примере које су поједини угледни теолози истицали као пример херојства и пожртвовања, када један човек, добровољно позајми свој орган другом човеку, када пристане да му се на пример извади здрав бубрег и трансплантира другом човеку. Знам да има и таквих духовника који у овоме виде нешто неприродно и који то забрањују својим следбеницима. Али то је само њихов лични став, њихово лично мишљење. Они за такав став немају апсолутну подршку Цркве, те то што говоре, говоре само у своје лично име, баш као што и ја сада говорим у своје лично име, о својим сопственим размишљањима. На основу тога што сам имао прилике да чујем од старијих теолога и духовника у које сам стекао огромно поверење, да они хвале ове примере позајмљивања органа и да у томе виде херојски подвиг, и пошто знам за многе случајеве у којима би неко од људи из Цркве током лечења, примио трансфузију крви кад је то неопходно, ја из свега тога извлачим закључак да примање у себе ћелија неког другог човека није ништа богохулно. Ако се ради о нерођеном детету, тиме се ствар ништа не мења.

Ако би ми неко доказао да је та фирма за потребе производње својих вакцина, намерно вршила абортусе, или да је плаћала трудницама да абортирају како би они дошли до материјала за своје вакцине, онда бих наравно био против вакцина на тај начин произведених. Као што бих био и против тога да у себе примим орган или крв неког човека коме су насилно и против његове воље тај орган или крв одузели. Но, ту се ради о сасвим другом питању. То није људождерство, него убиство. И како је убиство смртни грех и противно Богу, то онда све што би захтевало убиство, аутоматски постаје смртни грех.

Но, на жалост знамо да постоји огроман број жена које из ових или оних разлога желе да прекину трудноћу и да униште своје дете још у утроби. Црква је одувек сматрала да је то грех и чак већи од убиства неког одраслог човека. Често се то објашњава тиме да је Бог удахнуо живот у још нерођено дете и да му је већ створио душу. У потпуности се слажем са тим да је чедоморство смртни грех. Но, чини ми се да је погрешно из овог објашњења извлачити неке даље закључке, ако ни због чега другог оно што би било јако тешко доказати да је такво објашњење заиста истинито.

Када се говори о Богу, често се употребљава апофатички начин говора, тј говоримо шта све Бог није, знајући да оно што Бог заиста јесте, ми никада не можемо у потпуности исказати људским речима. Ако на пример кажемо да је Бог добар, сви ћемо се сложити да је то истина. Међутим, реч добар никада не може до краја исказати Божију доброту. И сасвим сигурно ћемо наћи и пример када је неко дејство Божије у супротности с оним што се под том речју најчешће подразумева. То не значи да Бог у том случају није добар, него само то да Његова доброта знатно превазилази нашу могућност изражавања.

О Богу говоримо као о јединственој Тројици и несливеном тројичном јединству. У обичном свакодневном животу ми се сусрећемо са личностима од којих свака има своју сопствену суштину. Међутим, за Бога кажемо да има три несливена лица тј личности, а да има само једну суштину. Дакле строго узевши ове речи ми долазимо у контрадикторност са самим собом. Но то је због недостатка нашег језика, а не стога што би било не могуће да такав Бог постоји. Сасвим је погрешно сматрати три Божанска Лица као три независне јединке, а у исто време је сасвим погрешно и сматрати да један Бог ставља на себе три различите маске како би се нама објављивао час као Бог Отац, а час као Бог Син, а час као Дух Свети.

Исто овакво расуђивање треба применити и кад је реч о тренутку у коме се душа спаја са телом. Ако би смо сматрали да се тај тренутак догађа у тренутку порођаја, када тело излази на свет, и ако би смо на основу тога извукли закључак да насилни прекид трудноће није грех, то би било сасвим погрешно. Али исто тако, ако би смо сматрали да се то спајање душе и тела догађа у моменту зачећа, па из тога извлачили закључак да је дете у утроби након пет – шест месеци, потпуни човек. Да се изразим језиком логике, убиство човека јесте смртни грех. И насилни прекид трудноће јесте смртни грех. Но, ове две тврдње нису у релацији еквивалентности, тј не можемо из једне закључити другу. Можемо у њима наћи доста сличности, али би погрешно било те сличности и паралеле сматрати за неке апсолутне принципе. Као што су тврдње да је Бог једна проста и нераздељива суштина и да Бог има у себи три несливене личности, обе потпуно тачне, иако не можемо људским говором објаснити како је то могуће. Тако исто и ове тврдње око зачећа, рађања, спајања душе с телом, сваку појединачно исповедамо и верујемо да су истините, али на који начин то све бива, само можемо да описујемо неким сликама, но никада не можемо до краја то исказати људским говором.

Многе жене које су вршиле абортусе, када се обрате Богу и постану побожне, тугују и стално се питају шта ће Бог учинити с њиховом нерођеном децом. Бојим се да им ту нико не може дати сасвим поуздан одговор. Шта ће Бог учинити с том децом, за нас остаје тајна. Но, шта ако би Бог тој деци урачунао као неко добро дело то што се од њихових ћелија произведе неки лек и некоме тим леком учини добро дело? Том несрећном детету, није било дано да може ишта добро учинити за живота, али шта ако му Бог ово урачуна у добро дело? Верујем да би се многе несретне жене које су вршиле абортусе, и које су сада у великој бризи и патњи за својом нерођеном децом, обрадовале таквој могућности. Ко би могао да докаже, да то неће тако бити? А гле то је тек једна незнатна идеја. Шта све Бог може смислити и учинити? Зар неће Бог моћи и много више од тога, што ми људи не можемо ни замислити?

Многи кажу да је генетски инжењеринг нешто богохулно. Колико се сећам лекција из биологије, ДНК је један џиновски молекул, који је способан да се растави на два дела, као на два калупа и да се затим сваки од тих делова сам допуни, тако да на крају имамо две скоро идентичне копије оног првобитног молекула. Свака од ћелија нашег организма поседује одређен број такавих молекула. Генетски инжењеринг подразумева некакве интервенције на том џиновском молекулу који се налази у свакој нашој ћелији. Ако ми неко каже да је генетски инжењеринг хула на Бога, да је то нешто неприродно и недопустиво, да ту човек задире у област резервисану искључиво за Божија дејства, у мени се јавља питање: “Због чега би људска интервенција на том молекулу била нешто другачија од интервенције на било ком другом молекулу у нашем организму?” Ако неко на пример има горушицу тј има вишак киселине у желуцу, и да би ублажио тај непријатни осећај попије неко алкално средство, као на пример кашчицу соде бикарбоне растворене у чаши воде, зар то није људска интервенција на одређене молекуле?

Пишеш да си ти лекар. Претпостављам да си бар некада својим пацијентима преписивао неке лекове. Сваки пут си дакле примењивао људску интервенцију на одређене молекуле. Сећам се да сам некада давно од лекара добио савет да пијем антибиотик под називом Бактрим (ако се добро сећам). Сећам се да сам у упутству које је било у кутији с таблетама, читао како тај лек делује. Он кажу спречава синтезу неког молекула који је саставни део ћелијских мембрана. Ако се тај молекул не може синтетисати, ћелије се не могу умножавати, како оне добре и корисне, тако ни оне штетне. На тај начин, се спречава умножавање штетних бактерија, и онда се организам некако избори са оним бактеријама које су се већ затекле ту.

Зашто би таква људска интервенција била дозвољена, а интервенција на неком другом молекулу као што је молекул ДНК била нешто недопустиво и богохулно? У житијима светих читамо о светим лекарима који су лечили не само својим молитвама, него су користили и одређене лекове. Зна се да је свети апостол и јеванђелист Лука био лекар и да је познавао лекарску вештину. Дакле, од самог почетка Хришћанске вере, било је лекова и лекара и било је људских интервенција на одређене молекуле људског тела. Да је то било нешто грешно и богохулно, онда би смо до сада имали бар неко правило са васељенских сабора које говори против таквих људксих интервенција.

Друга је сасвим ствар, што када се неки човек, у себи погорди и кад помисли да може све да постигне ослањајући се само на сопствено знање и мудрост. Таквима се Бог противи и често бива да такви људи желећи да постигну једно, нехотице произведу и нешто врло штетно како по њих саме тако и по оне који их окружују.  Но ту се ради о греху гордости и претеране самоуверености, а не о томе да се човек дрзнуо да нешто експериментише.

Чујем да многи критикујући Фајзерову вакцину кажу да се то до сада никад није примењивало те да је због тога она лоша. Ако то до сада није било примењивано, онда не можемо знати да ли је то неки генијални проналазак, или неки трагични промашај. Стога ми се чини погрешним да се такав закључак изводи само на основу чињенице да се то по први пут примењује. Сваки генијални проналазак, био је некад први пут примењен. Када је Луј Пастер пронашао вакцину против беснила, многи од његових колега су тај његов проналазак одбацивали, многи су били саблажњени чињеницом да се у човеково тело убризгава нешто што је узето из животињског тела. Време је касније показало да је Луј Пастер био у праву, док су сви они који су га одбацивали били у заблуди. Никако не бих желео да ко из ових мојих речи схвати као да ја тврдим да је Фајзерова вакцина заиста неко генијално откриће. Сасвим се лако може десити да се на крају испостави да је то био неки промашај. Ја се само не бих усудио да тако нешто тврдим искључиво на основу чињенице да се она сад примењује по први пут.

Дакле, ако желиш да мене увериш да би примање те вакцине или генске терапије, било нешто грешно, мораћеш мало више да се потрудиш. Уверавам те да сам отворен да чујем све твоје аргументе, и да ћу пазити да том питању не приступам са предубеђењем, да ћу дати све од себе да се ослободим сваке предрасуде како бих боље могао да сагледам твоје аргументе. Али докле год ме не увериш да је твоје мишљење по питању ових вакцина исправно, ја не могу тврдити пред јавношћу да тако нешто верујем. Ако ме увериш, онда ћу врло радо и јавно признати да сам се уверио да је све онако како ти кажеш.

На крају крајева, најмање је још битно да мене увераваш. Ако ти као стручњак имаш јаке разлоге да сматраш да је примање такве вакцине или генске терапије нешто погрешно, онда бих ти саветовао да то своје откриће поделиш најпре са својим колегама. Покушај да увериш што више добрих лекара да је то нешто погрешно и штетно по здравље народа. Кад на тај начин окупиш око те идеје више лекара онда изађите у јавност са таквим својим ставом, изнесите ваљане аргументе, покушајте да то приближите нама који нисмо стручни у тој области, објасните нам то на такав начин да ту вашу идеју можемо да схватимо на основу оног општег образовања. Тако ћеш заиста учинити вредну ствар за свој народ и можда чак и за читаво човечанство. Кад бих ја лично наишао на таква објашњења и ако бих ја то успео да схватим и поверујем да је то нека истинита идеја, ја бих онда врло радо са своје стране обавестио сву јавност да сам сагласан са том идејом. То је пут којим треба да кренеш, ако знаш нешто што је од суштинске важности за здравље народа, и ако желиш да то твоје откриће народ искористи. Погрешно је да ти само ту идеју нажврљаш у неколико реченица и пребациш је на мене да је ја прокламујем као да се ради о некој апсолутно провереној истини.

На крају, додао бих ти још неколико практичних савета. Ако будеш писао о својој идеји, обрати пажњу на следећа правила правописа. Речца “да ли” пише се одвојено. Реч Црква пише се са великим почетним словом кад се мисли на Цркву у целини, кад се не говори само о некој грађевини – храму. Размак се ставља иза тачке, ондосно иза запете, а не испред. Кад се у реченици набраја више придева, који се односе на исту именицу, онда се ти придеви раздвајају запетом. Ако претендујеш да пишеш о науци, многи неће ни читати до краја или се неће удубити анализу твојих аргумената ако налете на неколико оваквих грешака у тексту.


Извор: Телевизија Храм