У понедељак шесте недеље Васкршњег поста, 19. априла 2021. године, у Храму Светог цара Констанина и царице Јелене у селу Опарићу, свештенство намесништва левачког у јутарњим часовима приступило је Светој Тајни исповести. Исповедник је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава.
Након исповести свештеници су са верним народом дочекали свог архијереја, који је овом приликом донео у храм честицу моштију Светог Владике Николаја Охридског и Жичког.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава, архијерејски намесник левачки протојереј – ставрофор Милић Марковић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј Јадран Димовски и протођакон Иван Гашић.
Својим појањем лепоти богослужења допринели су “Србски православни појци” из Београда.
Пред Свету Тајну Причешћа Владика је кроз беседу поучио окупљени народ између осталога рекавши: “Када је у питању реч благодарење, рекао бих да је то двосмерног значаја. Прво када онај који даје некоме нешто и види да то за њега нешто много значи, да то воли (ма то био и неки предмет, да не говоримо о љубави), таквог човека то подсећа да он треба још више да даје, јер осећа радост што даје. А исто тако треба да подсећа посебно оне који добијају да не забораве да заблагодаре. Благодарити, значи захваљивати за оно што примамо.
Ми хришћани смо много примили, и много примамо, али је зато потребно да имамо осећања да те дарове чувамо. Кроз чување дарова ми чувамо и дародавца.
Много више нам Бог даје добара оних које не знамо, него оних које знамо. Ми смо сабрани у овоме Св. храму да благодаримо Богу за све и сва. Да благодаримо Богу што смо данас живи. Нема већег дара од тога што нам је Бог дао себе, да кроз Свету Тајну причешћа дођеш у најприснији додир са Богом. Причешће није никакав обичај, није никаква симболика. Ми се причешћујемо да нам Бог опрости грехе, али се причешћујемо за вечни живот, за оно за шта смо и створени.
Вредно је благодарити човеку кад нам нешто да, а много је вредније и узвишеније и потребније да благодаримо Богу. А кад знамо да благодаримо Богу, онда ћемо знати и да благодаримо човеку. Преко Бога долазимо до човека и преко човека долазимо до Бога. Онај човек који не поштује заповест, губи душу. Душа је у послушности према Богу и Цркви као Телу Христовоме. Нама је потребно да се испуњавамо Богом. А када се човек испуни Богом, он се испуњава свим хришћанским врлинама.
Ни благодарења, ни послушности, па ни вере нама без љубави. Љубав је та, она Божанска љубав која човека испуњава и која човека подсећа на то заједништво. Треба да благодаримо Богу, али и да благодаримо једни другима. Треба да се молимо Богу, да нам Бог помогне да правилно расуђујемо.
Не смемо да заборавимо на човека као икону Божију. Заборавимо ли другога, заборавићемо и себе, али заборавићемо и Бога. Ако ли ми Бога заборавимо, што је онда Бог дужан да мисли о мени. Потребно нам је да међу нама завлада љубав, а не мржња.
Пост, ако га правилно постимо, треба да нас подсећа да завиримо у себе, да видимо какав сам ја то изнутра. Пост треба да нас потсети и на наш преображај. Пост је чишћење и душе и тела.
Данас сам вам овде донео једну светињу и она ће бити стално у овоме светоме храму. Чувајте је, да би она вас чувала. Донео сам вам део моштију Светога владике Николаја, нашега Српскога. Човека од наше крви, тела од нашег тела. Ако је ико познао свог човека, то је Владика Николај у свом времену у ком је живео. Овај Свети владика је осветио овај храм и зато сам се нашао побуђеним да овде донесем део моштију, део тела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, како бисте се ви молили њему, а он за све нас”.
Након Свете Литургије, у парохијском дому, прочитан је реферат на тему “Славећи Васкрс, славимо живот вечни”, који је приредио јереј Срђан Ђорђевић, привремени парох белушићко-секурички. По прочитаном реферату, свако од свештеника узео је учешћа у дискусији на ову тему и прочитан реферат.
Исповест је завршена трпезом љубави, коју је за ову прилику припремио месни парох са својом породицом.
Извор: Епархија шумадијска
