18.05.2021.

Епископ Јован: Христос је непролазна храна за нашу децу

 

У уторак 18. маја 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у насељу Сушица у Крагујевцу.


Звучни запис беседе


Преосвећеном Владики су саслуживали протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.

Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом били ученици Богословије.

По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:

“Драга браћо и сестре, ако се наша вера не састоји у Васкрсењу Христовом, што подразумева и наше васкрсење, и ако се наша вера не састоји у последњој реченици Символа вере: “Чекам васкрсење мртвих и живот Будућег века”, онда то није вера која нас спасава. Као што чусмо из данашњег Јеванђеља, када су Господа питали, “које је дело највеће?”, Он је њима одговорио: “Вера”. Вером усељавамо Бога у себе. Вера нам говори да верујемо у једног Бога Тројичног. Вера нас подстиче на духовни живот, на преображај. Говори нам шта је у ствари живот. Из вере произилазе све оне хришћанске врлине које красе човека као икону и слику Божију. Ако ми не верујемо у Васкрсење Христово, онда значи да не верујемо у загробни живот. Ако не верујемо у загробни живот, онда нема потребе да се молимо и кажемо: “Дођи Господе.” Ако Господ не дође, онда је узалуд цео овај живот. Али Господ ће доћи. Он ће доћи по други пут да суди живима и мртвима и то не као Спаситељ, већ је једном дошао као Спаситељ, сада долази као Судија. Онај који разлучује овце од јаради. Онај који са десне стране поставља људе који су веровали у Њега. Ако човек заиста има вере у Бога и живи таквом вером и ову веру претвори у дела, њему ће бити јасне ове речи из данашњег Јеванђеља, где Господ каже: “Трудите се, не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни.” То је јело које ће вам дати Син Човечији, јер Овога потврди Бог Отац. Шта имамо да лутамо? Само да живимо по Јеванђељу, по Цркви, а не по неким својим размишљањима. Ако заиста, браћо и сестре схватимо, да је Христос центар нашег бића, наш живот, центар целог света и универзума и свакога човека појединачно, онда ћемо схватити шта је важније од важнијег. Нећемо постављати питање хлеба или душе, мислећи на овај пролазни хлеб, јер ако се само сконцентришемо на тај пролазни хлеб, да нахранимо своје тело, онда ту неће бити места за нашу душу, да о њој размишљамо. Господ је рекао да је душа претежнија од целога света. Треба да знамо да ми нисмо ни само тело, ни само душа, него смо и душа и тело. И зато што смо и душа и тело, ми смо дужни давати свакоме оно што њему припада, телу што припада, али имати меру, али дати и души оно што њој припада. А шта души припада? Припада јој боголикост и вечност. Она је таква само уколико је уз Христа и са Христом. Тело је, како кажу свети оци и ап. Павле, рам душе. Само зависи у шта обзиђујемо душу своју. Да ли је само затварамо у оно што је спољашње, овоземаљско? Онда ће душа чамити у нама, јер смо је зазидали и нисмо јој оставили отвор, да сеже ка Богу, ка вечности. Дакле, несумњиво је да је претежнија душа од тела. Када би људи хтели да нахране своје душе, тражили би у Чудотворцу Христу непролазну храну. Бог је наша храна и дрво живота, на којем рађају плодови којим се ми хранимо, али треба да се потрудимо, као кад се трудимо око воћке коју засадимо, да је плевимо, заливамо, чистимо од губе, тако исто човек треба да се потруди и обрађује своју душу. Она се обрађује вером и добрим делима. Може се поставити питање: “Чиме ћу ја да храним душу?” Првенствено је треба хранити истином, али не својом него Божијом, правдом, милошћу, милосрђем Божијим, а изнад свега, да је хранимо Телом и Крвљу Христовом. То је оно што души не да да се одвоји од Христа. Зашто? Зато што црпи ту храну из Њега. Ако пресечемо ту нит, душа се суши. Као што, и кад се поток одвоји од извора,он ће једно време тећи, али ће пресахнути, јер нема шта да га пуни и долива. Тако и код нас, ако престане вера наша у Бога, све престаје. Христос је непролазна храна за нашу душу. И зато хранити себе том храном треба да буде главна брига свакога од нас. Зато Спаситељ и вели: “Старајте се.” Другим речима, трудите се, не за јело које пролази и пропада, него за јело које остаје за живот вечни. Ето нам дара Божијег. Ето нам благослова Божијег, што је Бог оставио Цркву Своју као Тело, дао нама Себе у Цркви. То је та Трпеза Господња коју је Господ поставио на Тајној вечери и која се не подиже све до доласка Христовог. Он се нама даје, Он се нама нуди, али никога не приморава да се Њиме храни, слободни смо људи. Не смемо се ослањати на нашу мудрост и знање, ма колико и какво оно било. Ако оно не приводи Богу, џаба је то знање.

Апостол Павле каже да знање надима човека, горди га, уздиже да се показује бољим него што јесте, другачијим него што јесте. Зато нам Господ каже да се трудимо, да се Христом хранимо. Хранећи себе Христовом истином, љубављу и правдом, човек се осети вечним бићем, коме ни смрт не може да науди. Христос све своје нуди и даје човеку. Само је потребан лични напор човеков да оно што је Христово учинимо својим, да живот Христов учинимо својим животом, да душу своју учинимо душом Христовом. Захтев је Богочовека, да човек треба да врши дело Божије у овом свету, а то је управо вера, која се показује у љубави, правди и свим врлинама које нам је Господ даровао. Господ каже: “Ко долази к мени, нећу га истерати напоље.” Ето нам утехе. Иако смо грешни и горди, а куцамо на врата Цркве Христове, Господ нас неће изгнати. Господ је примио и покајаног разбојника и жену блудницу. Услов да нас Господ прими је покајање, јер смо се ми грехом отуђили од Бога. До покајања ће доћи онај који воли истину, мудрост, доброту и љубав Божију.

Наш живот треба да буде сам Бог, да стално имамо Бога у целом бићу, а не само да Га се сећамо када нам је потребан, да Га имамо стално, не само на речима, већ у срцу, души и уму. Једно јело и пиће за које нам Христос каже да не пролази, је у ствари Тело и Крв Христова – причешће, литургија, то је Црква, браћо и сестре. Зато ми литургију и служимо, ради причешћа, а причешћујемо се ради опроштаја грехова и за живот вечни. Ако будете чули од неких који кажу да се не ваља причешћивати често, ја вам кажем, немојте такве да слушате. Најгоре је што и сам човек тако замишља, да није добро да се причешћује често. Човече, да ли ти можеш да живишбез ове телесне хране? Не можеш. Зашто онда души ускраћујемо њену храну? У молитвеном правилу пред Свето Причешће, Светога Јована Златоустог, каже: “Јер Ти не приступам, Христе Боже, с ниподаштавањем, већ као онај који се узда у Твоју неисказану доброту; и да, удаљујући се на дуго време од заједнице с Тобом, не будем уловљен од духовног вука.” Тиме нас заварава ђаво да се не причешћујемо често, управо зато што мислимо да смо недостојни. Ми свештеници у једној молитви читамо да нико није достојан да приђе, да се приближи, а камоли да служи литургију.

Зато браћо и сестре, немојмо изгладњивати душу своју, да се не причешћујемо, да осетимо дамаре наше душе, да она тражи вечност и храну која не пролази, а то је причешће. Нека нам Господ помогне да се кајемо, да верујемо у све оно што је Господ рекао и што је записано у Светом Јеванђељу и да се трудимо да испуњавамо Јеванђеље онако како нас Црква учи”.


Извор: Епархија шумадијска