30.05.2021.

Утеха Божија је у виду снаге за живот

 

Како мало знамо о нашим храмовима! Први пут овде служим Свету литургију и потпуно сам свестан да је овај храм генијално направљен! Каква акустика! Овде нису потребни никакви микрофони, никаква појачала. А каква лепота, какав склад! А какво је име овог храма – Никола са Усохе!


Наши преци су градили храмове надахнути својом љубављу према Богу. Какво мајсторство су показивали као дар Господу и Светој Цркви! Овај храм из петнаестог века су по милости Божјој сачувале многе генерације православаца – свештеника, архијереја и монаха. Он није срушен, није миниран. У совјетско време је убијен, али наставља свој црквени живот све до данашњег дана кад постаје – нека је то на неко време, саборна црква града Пскова. Кад храм Свете Тројице буде затворен због ремонта молитвени живот псковске катедре ће на годину-две дана бити премештен овамо, у храм Николе са Усохе, али ће то остати у историји.

Рећи ћу искрено: никад у животу нисам служио у храму који је тако изванредно направљен с инжењерске тачке гледишта, с тако дивном акустиком. За то је требало позвати архијерејски хор да бисмо заиста осетили како су могли да се моле наши преци у Пскову. Желим да се захвалим парохијанима Тројичког храма, овог храма и других храмова који су украсили саборну цркву за архијерејско богослужење.

Светитељ Николај је омиљени светац: правило вере и пример кротости за сва времена. „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“ (1 Петр. 5: 55). Зашто Бог тако слуша и испуњава његове молитве? Зато што „на кога ћу погледати, само на кротког и ћутљивог и онога који дрхти од речи Мојих“ (Ис. 66: 2). Управо такав је био и остаје светитељ Николај – помоћник и покровитељ сваког од нас.

У Јеванђељу смо данас чули бесмртне речи Проповеди на гори. Ово су речи утехе и обећања Божјег свакоме ко верује у Њега. Шта је утеха и обећање?

Ево, сад испред амвона стоје деца, њима предстоји засад непознати живот – откривање света, спознаја добра и зла, усвајање мноштва умећа, школовање, радости и туге које ће формирати њихову душу, вољу, мудрост и искуство. И она још не знају да је за то да би постала прави људи потребно да прођу кроз искушења, тешкоће, увреде, радости и туге.

Кад им се деси нешто горко и тешко с њихове дечје тачке гледишта, родитељи ће им рећи: немој да плачеш, још ћеш се утешити. Буди кротак и незлобив и за то ћеш добити наслеђе мудрости и спознаје духовног света. Бог је милостив, чист, немој одговарати злом на зло, чини мир међу људима око себе и Господ ће видети чистоту и лепоту твоје душе, бићеш помилован и сам ћеш стећи душевни мир од којег нема ништа драгоценије на свету, видећеш да Бог у теби види Свог сина.

Вређају те због правде; прогањају те због вере. Буди непоколебљив и радостан: и у овом животу, и у будућем животу биће ти дата јасна и непоколебљива спознаја Промисла Божјег, тога да на овом свету заиста нема ништа случајно, да све води ка Највишем Добру!

Исто Господ каже у Проповеди на гори Својој деци: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу, јер ће се утешити. Блажени кротки, јер ће наследити земљу. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5: 3-6). Он то зна као Отац Који је све најбоље припремио за Своју децу.

Утеха Божја је дар снаге за живот. Људи који су далеки од православне вере ништа не схватајући у њој понављају: „религија је опијум за народ“, односно, само привремено отклањање бола од овоземаљске туге, њихов заборав, помирење са стварношћу, у забораву који је лажан, али пријатан. Међутим, они који тако мисле просто не знају Бога. „Рече безумник у срцу свом: нема Бога“ (Пс. 13: 1). Они никад неће схватити да очинска утеха Господа, мајчинска – Христове Цркве – није фантазија и није пролазно јењавање бола. То је давање снаге не само за овај живот, већ и за живот будућег века.

„Царе Небески, Утешитељу, Душе истине, Који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризницо добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Добри, душе наше“ – ево тајне Цркве коју човек може да појми само својим личним искуством које се заснива на вери, на Светом Писму, на искуству светих отаца. А они који не стекну ово искуство – изгубиће тако много и тако неповратно да ће у суштини и живот проћи поред њих. С овим несрећницима који у овом свету нису видели Бога и који се нису сјединили с Њим остаће само претпоставке о духовном животу, њихове представе о Богу или о Његовом одсуству у свету који је створио.

Свему овоме је учио свети Николај, учио је речју, делом и молитвом. У овом обучавању Христовој вери својом молитвом светитељ Николај заузима посебно место у Цркви. Није чудо што му се у акатисту поје: „Радуј се, ти који си после Бога и Богородице сва наша узданица.“ Васељенска Црква га назива уздањем, нашом надом – следећим после Бога и Пресвете Богородице.

Овај дивни храм је подигнут у име овог великог свеца који се не одазива само на наше молитве за духовне потребе и питања, већ и за све овоземаљске молбе и проблеме. У Цркви се говори о једном хришћанину који је скоро пао у очај због мноштва проблема и на послу, и у породици и у другим стварима. И он чита у Јеванђељу речи Спаситеља о Јовану Крститељу: „Заиста вам кажем: међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља“ (Мт. 11: 11). И овај наш сиромах је одлучио да се моли управо Јовану Претечи за све своје овоземаљске потребе. Молио се толико усрдно да му се јавио лично Јован Претеча и рекао: ја сам отшелник, пустињак; молим се за тебе, али не знам како да решим твоја земаљска питања. Имате светитеља Николу, њему се обраћај. Он је целог живота живео у градовима, с мирјанима, свима је помагао, и сад ће вам помоћи.

Срећан празник, драга браћо и сестре!


Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)


Извор: Православие.ру