Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219).
Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама.
Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас.
Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем?
Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали.
До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити.
Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде.
Презвитер Александар Р. Јевтић
Православни мисионар, 378, март-април 2021.
Извор: Епархија жичка
