05.05.2021.

Васкрсли Христос


Христос је васкрсао трећега дана пошто је погребен. Библијска сведочанства, као и каснија црквена иконографија и химнологија, наговештавају Васкрсење посредно, односно, преко знакова као што су празан гроб, анђео Господњи који ослобађа улаз до раке, погребни „покрови” који „сами лежаху”. Не одређује се и не описује неки конкретан тренутак када мртво Христово Тело поново оживљава и васпоставља биолошке функције, као што се збивало са мртвима које је Христос подигао за време свога јавнога живота. Постоји, међутим, искуство и сведочанство о Његовим телесним јављањима после Васкрсења: Васкрсли Христос јавља се женама мироносицама и путницима за Емаус, јавља се скупу ученика у „горњој одаји” у Јерусалиму и на обалама Тиверијадског језера.


По искуству и уверености Цркве, Васкрсење Христово се разликује од васкрсења мртвих која је Он исти остварио за свога земаљског живота. У мртвом Лазаревом телу или у телу сина Наинске удовице или пак Јаирове кћери, Христова господарска заповест васпоставља умртвљене функције живота – као што је у случају других чудеса васпостављао неке појединачне функције: втатио је вид слепоме, слух и говор глувонемоме и ход узетоме – па ипак, тело васкрснутих људи остаје пропадљиво и смртно. Сви они су једном умрли па затим опет, јер је њихово тело које је једанпут васкрснуто, као и пре васкрсења, остало потчињено последицама људског пада, односно, нужности пропадљивости и смрти.

Васкрсења мртвих, која су описана у Светом Писму, за људске очи представљају задивљујући пример силе Божије, односно Његове слободе од сваке природне ограничености. Та сила може да укине природне законе, али не може да промени начин постојања природе. Таква промена не намеће се споља него је само плод личне слободе, тј. достигнуће те слободе. […] Личност је оно што ипостазира живот и постојање – ипостазира га или као природну самосталност (потчињавајући постојање условљеностима тварнога) или као факт љубавног односа и еросне заједнице са Богом (ослобађајући постојање од пропадљивости и смрти). Али љубав и ерос се споља не намећу него представљају плод личне слободе.

То достигнуће слободе добило је пуноћу од стране Христа на крсту и егзистенцијално се пројавило Његовим Васкрсењем. Својим послушањем до смрти вољи Очевој, Христос је своју људску природу довео до потпуног одрицања од сваке претензије за егзистенцијалном самосталношћу, а постојање природе пренео на однос љубави и на слободу послушања Богу. Та природа, која своје постојање црпи из односа са Богом, не умире. Јер, иако је створена, она сада постоји на начин нестворенога а не на начин створенога.

Васкрсло Тело Христово је материјално тело, тварна природа. Разликује се, међутим, од тела других који су васкрснути – оно сада већ постоји на начин нестворенога, на начин слободе од сваке природне условљености. Према томе, иако је оно видљиво и опипљиво, саздано од тела и костију (Лк. 24, 39), иако може да узима храну као и сва друга тела (и васкрсли Христос једе мед и рибу пред очима својих ученика – Лк. 24, 42), иако су на Њему опипљиви ожиљци од рана које је задобио, ипак то исто Тело улази у горњу одају и поред тога што су „врата била затворена” (Јв. 20, 19) и у Емаусу постаје невидљиво после ломљења хлеба (Лк. 24, 51), устоличавајући човечији „прах” у славу божанског живота.

Промена у начину постојања Христове човечанске природе, после Његовог Васкрсења, у Јеванђељу је опет исказана посредно – није је могуће дефинисати и описати уз помоћ објективних категорија које су одређене нашим општим свакодневним искуствима. Назначена је „другачијост”: Он је препознатљиви „Син човечији” али у „другом обличју” (Мк. 16, 12). Марија Магдалина у врту крај гроба помишља да је Он градинар. Два путника на путу за Емаус сматрају га случајним путником. Ученици који рибаре у Тиверијади чују га како им тражи „нешто за јело” и опет не помишљају да је Он тај који их чека на обали. Сви га откривају изненада и са потпуном увереношћу, али тек пошто су претходно били у заблуди. Шта је то што га у начелу чини другачијим и што мора да се превазиђе да бисмо га могли препознати? Сигурно нешто што се не може изрећи, него се само може доживети.

Ако се однос са Њим заустави на видљивој индивидуалности тада није могуће препознати ипостас, ослобођену од индивидуалне самосталности. Не знамо и не можемо да опишемо ово искуство, усуђујемо се само да му се херменеутички приближимо преко догађаја који су са тим у вези: Тело Васкрслога Христа је човечанска природа, слободна од сваког ограничења и од сваке нужности то је човечанско тело од меса и костију које, ипак, не црпи живот из својих биолошких функција него се у истинско постојање ипостазира захваљујући личном односу са Богом, а само тај однос сачињава и оживотворава то Тело.


Христо Јанарас, Азбучник вере, прев. С. Јакшић, Нови Сад 2000, стр. 169–172.