27.05.2021.

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил: Говор на отварању IX Парламентарних сусрета

 

Дана 18. маја 2021. године Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил одржао је реферат на отварању IX Парламентарних сусрета који су организовани у Државној думи ФС РФ у оквиру XXIX Међународних образовних предавања „Александар Невски: Запад и Исток, историјско сећање народа“.


Желео бих да све вас срдачно поздравим и да изразим дубоко задовољство због чињенице да се уводи добра традиција у контексту одржавања Божићних предавања, да се патријарху, и не само патријарху, пружа прилика да општи с посланицима, да у пословној атмосфери ступи у живи контакт с изабраницима народа, како би могли једни другима да постављају питања и да чују гласове једни других. Ово је, с чисто организационе тачке гледишта, вероватно једина прилика за Цркву, и због тога ценимо одржавање Божићних предавања, укључујући и простор наше скупштине, како горњег, тако и доњег дома.

Сви ми пролазимо кроз тешко искушење због опасне инфекције која се назива пандемијом зато што је обузела цео свет. Добро су познате разне епидемије и у средњем веку и у другим временима – довољно је да се сетимо само избијања куге у Европи у XIV веку и других епидемија које су опасне по становнике овог или оног региона. Али, наравно, никада пре није било ничег сличног – инфекција је захватила цео свет и то у тренутку кад је људска цивилизација била свесна да се налази на врхунцу прогреса! Све можемо, летимо ко зна куд, поцепали смо атом, радимо на нивоу молекула и атома, правимо и једно, и друго, и треће, што би нашим прецима изгледало као апсолутна фантазија – као врхунац људске владавине и моћи! И одједном наступа болест која мења психологију људи, која не намеће само медицинска и санитарна, већ мислим и филозофска питања.

Идемо сложеним путем савладавајући изазове повезане с пандемијом. У тешкој борби с раније непознатом инфекцијом посебан значај је стекла способност људи да се уједињују суочени с опасношћу и да, што код многих изазива позитивну реакцију, несебично помажу једни другима. Патња болесника је многе подстакла да чине дела милосрђа. Активан развој у овом контексту је стекао волонтерски покрет који је усмерен на пружање реалне подршке и помоћи болесним људима.

На хиљаде наших браће и сестара није остало по страни, они су постали добровољци. Међу њима је било и преко седам хиљада православних добровољаца који су набављали и делили намирнице и пружали другу помоћ, како у Русији, тако и у иностранству. У Цркви је отворено преко сто сталних телефонских линија за људе којима је била потребна духовна помоћ, који су желели да поразговарају са свештеником; отворени су нови црквени центри за помоћ људима који су се нашли у кризној ситуацији или који живе испод животног минимума, и од јуна прошло године је преко 50 хиљада људи преко наших хуманитарних центара добило конкретну помоћ

Држава, укључујући представнике Федералног сабрања Руске Федерације, успела је да види потенцијал добровољачке и друштвено значајне делатности у условима пандемије и да је подржи, због чега изражавам велику захвалност. Измене које су унете у закон и нормативно-правна документа многим друштвеним организацијама су омогућиле да добију битну државну помоћ у спровођењу и развоју својих иницијатива. Ово је помогло да се у најкраћем року у целој земљи организује ефикасан рад на стотину верских социјалних пројеката, да се пронађу нови облици бриге о онима којима је у овим данима било изузетно тешко.

Убеђен сам у то да добровољачки покрет не треба да остане само ватрогасна бригада за хитне случајеве, већ да је позван да се претвори у норму друштвеног живота. Добровољци су по мом мишљењу авангарда грађанског друштва, људи који су у стању да на делу покажу приврженост моралним идеалима. Они мање декларишу своје политичке преференце, а више се реално баве пословима који су потребни за слабе, болесне и потребите. Мислим да наши добровољци представљају најбољи пример друштвене активности. Волонтерски покрети који се развијају уливају нам наду и сматрам их важним показатељем моралног стања друштва. У последње време сви смо ми говорили о извесној моралној кризи, и можда то није случајно, јер су симптоми ове појаве очигледни, али искушења кроз која сад пролазимо, дају нам нове и позитивније информације о моралном стању људи и друштва.

Лекари и радници медицинских установа свакога дана су се излагали ризику да се заразе, трпећи физичко и психичко оптерећење, обављали своју дужност. Заслужују част и хвалу за ово подвижничко служење које је спасило на хиљаде живота! Њихов пример је достојан угледа и признања.

Желим да истакнем да управо служење ближњем потире страх од болести и не дозвољава људима да падају у чамотињу и апатију. И увек је тако. На пример, за време ратних дејстава, кад један брани другог, повлачи се страх и тим пре нема никакве апатије. Ова опасна душевна стања – чамотиња и апатија – у стању су да доведу човека до губитка личне слободе и самосталности, до губитка способности да чини добра дела. Човек је по својој природи друштвен и држава и друштво треба да стварају све услове за остварење овог потенцијала. У супротном случају расте фрагментација, а као њена последица – неповерење међу људима, настанак разноразних страхова и слабљење друштвених веза.

Шта год да је изазвало осећај анксиозности – пандемија, тероризам, међународни конфликти, други потреси и искушења – ми треба да тражимо подршку у активној међусобној солидарности која може постати ефикасно средство и против страха, и против чамотиње. Кроз делатност такве врсте стичемо ослонац у ближњима и сами захваљујући овом ослонцу постајемо снажнији и слободнији. Црква позива човека да мирно и трезвено процењује садашње догађаје у контексту целе историје човечанства (у којој је било и страшнијих догађаја од данашње пандемије) и да без бојазни, без сувишне ужурбаности и испразности доносимо одмерене и основане одлуке. Кад човек осећа страх Црква му по угледу на Христа говори: „Не бој се!“ – и укрепљује га речима апостола: ништа нас не може одвојити од љубави Божје (Рим. 8. 39). Преводећи на секуларни језик: ништа, никакве силе не могу да нас одвоје од највиших идеала ако сами не пожелимо ово одвајање, ако се сами не предамо у заробљеништво искушењима и саблазнима, који нас одвајају од највиших вредности.

Желео бих да кажем неколико речи о Александру Невском који, по мом мишљењу, остаје актуелан пример врлине. Симболично је то што се година у којој настављамо да савладавамо последице пандемије поклопила с прославом 800 година од рођења светог Александра Невског. Александар Невски је, као што сви знате, живео у врло тешко време. Међутим, светац се није плашио, већ је с вером чинио све што је било у његовој моћи, бранио је рођену земљу од туђинских најезди и разарања. Позив благоверног кнеза да увек поступамо по савести упућен је и нама, његовим потомцима. Сећајући се светог Александра говоримо о узвишеном призвању човека, о јунаштву, служењу људима, чврстој вери и живој вези с Богом. Да ли је данас могућ овакав спој моралних идеала? Да ли имамо могућност да преображавамо свет око себе на основу идеала, између осталог, делујући посредством права?

Неколико година у нашој земљи се одвијала активна дискусија о могућности уношења амандмана у Устав. Ако се сећате, 2017. године на почетку рада данашњег VII сазива Државне думе говорећи с исте ове говорнице помињао сам тему културних и духовних основа нашег друштва, идејних принципа који су уткани у законе земље. И данас с посебним осећањем истичем да амандмани који су прошле године унети у Устав Руске Федерације стварају услове за даље усавршавање закона земље имајући у виду основне традиционалне вредности. У нови Устав је унета духовна компонента и сама ова чињеница има, рекао бих, историјски значај.

Тако једна од најважнијих исправки утврђује помињање Бога у Основном закону, не кршећи притом принципе световности државе. У Уставу се такође објављује да је Руска Федерација социјална држава и ова норма Основног закона (чл. 7) претпоставља пажњу законодавне и извршне власти усмерену на тему социјалне правде, независно од партијске припадности њених носилаца.

Радује ме што су у Основном закону утврђене вредности традиционалне породице, љубави према отаџбини, поштовање према старијима, образовања и васпитања деце и омладине.

За многим високим говорницама, укључујући и платформу Уједињених Нација, више пута је истицано да пандемија посебно продубљује проблем социјалне неравноправности и све већег раслојавања друштва. Стручњаци се слажу у мишљењу да се данас свет налази на прагу промена које могу преокренути уобичајене представе о животу.

Државна власт је позвана да искористи ресурсе којима располаже ради борбе против сиромаштва. Сматрам да добар корак у овом правцу представља то што је у Русији уведена прогресивна скала опорезивања која је почела да важи од 1. јануара ове године и омогућава да се део вишка прихода усмери на добробит деце која пате од ретких и тешких болести.

Желео бих да истакнем потребу да се донесу и нове мере које могу да смање јаз између прихода сиромашних и имућних грађана наше земље. Изражавам наду у то да ће се законодавни рад у овом правцу наставити и да ће то послужити за стварање праведнијег економског система како би се варирање у светској економији у мањој мери одражавало на материјално стање сиромашних руских породица. Треба имати на уму да економска нестабилност задаје ударац материјално најрањивијем делу становништва и да се треба бринути за задовољавање њихових основних потреба смањујући јаз између богатих и сиромашних који уноси погубне поделе у друштво и подрива поверење људи у власт и међусобно поверење.

Неколико речи о дигитализацији. Данас се у нашој земљи одвија велики рад на увођењу нових технологија и дигиталне трансформације низа области у друштвеном животу. Свака технологија која тако радикално мења живот људи, несумњиво, захтева друштвену дискусију, укључујући и тоталну дигитализацију.

Желим да подсетим на то да Црква државну управу посматра као област међуљудских односа у којима технологија не може да замени човека који има власт. Дигитализација државне управе не сме претворити власт у бездушни технички алгоритам. Коначна одлука у вези са сваким послом, почевши од обичне техничке државне услуге, увек мора остати у домену живог човека, а не машине високе технологије.

У законима којима се утврђују нови технолошки принципи треба узети у обзир интересе и права наших суграђан који одбијају да користе било какве електронске системе. Број оваквих људи у нашој земљи је прилично велик. Случајеви процуривања личних података у интернет само појачавају забринутост јавности, јер сведоче о нашој великој рањивости. Видимо спремност државе да узима у обзир мишљење оних који нису спремни да нове технологије прихвате као општеобавезне, укључујући и оне које врше услуге за широке слојеве друштва.

Важно је да се не дозволи дискриминација која се појављује по принципу „не желиш да користиш нову технологију – неће ти бити пружена државна услуга од животне важности“. Овакав приступ ће неминовно довести до онемогућавања човека да обавља професионалну делатност или да стиче материјална добра уколико у потпуности не пристане на услове њиховог пружања. За оне који право на поверљивост и тајну приватног живота сматрају драгоценима, који не желе да личне податке учине предметом комерцијалне анализе и трговине, то је суштинско питање. Молим законодавце да обрате пажњу на бојазни које износим. Посебно бих желео да истакнем да наша забринутост није специфично религиозно мотивисана, већ се налази у области поштовања људских права.

Оно што сам малочас рекао више се не доживљава тако критички као пре годину или две дана. Зато што већ почињемо да се уверавамо у то да тотално укључивање дигиталних технологија у човеков живот може заиста имати опасно наличје. То не значи да треба рећи „стоп“ машинама и уништавати нове технологије у директном или преносном смислу. Али то не значи да држава, пре свега законодавна власт, не би смела да превиди све последице које ће несумњиво постојати у животу друштва у условима тоталне дигитализације.

Сад неколико речи о заштити живота нерођене деце. Као што је познато, ова тема је спорна, актуелна и проблематична, и Црква се подвргава критици због свог става. Али без обзира на то усудио бих се да још једном на њу скренем пажњу законодаваца.

Велики број смртних случајева услед инфицирања корона вирусом нас је још једном натерао да размислимо о вредности људског живота и о границама данашњих могућности за спасавање људи у условима пандемије. Морам рећи нешто о извесној моралној мањкавости приступа кад тугујемо због жртава болести, али се индиферентно односимо према абортусима који се уопште нису прекинули у време пандемије. Желео бих да вам скренем пажњу на податке Светске здравствене организације: на свету се сваке године обави 40-50 милиона абортуса, али ова статистика говори само о легално извршеним операцијама прекида трудноће. Очигледно је да број становника Русије значајно опада: прошле године се смањио за више од пола милиона људи; и приступачни абортуси су дали свој страшни допринос овој ситуацији. Абортус, нажалост, још увек има статус „бесплатне медицинске помоћи“ – ове речи користим под наводницима. Никада се нећемо сложити с овим. Наравно, подједнако је неморално и стварање атмосфере равнодушности према трудницама које се често приморавају на обављање абортуса.

Црква цени дијалог с државом у вези с овим питањем, као и заједничке напоре на просвећивању омладине о психолошким и физичким последицама прекида трудноће. Разумемо да није нимало лако решити овај проблем за трен ока пресекавши гордијев чвор, али је важно да бар дамо обрисе јасне стратегије чији би циљ био потпуно одрицање од државног финансирања абортуса због немедицинских показатеља.

Желео бих да се задржим на критици која се обрушила на мене након што сам до овакву изјаву кад сам прошле године посетио Државну думу. Људи су почели да негодују: „Шта значи избацити из осигурања? Онда ће ићи код надрилекарки да абортирају и у шта ће се то претворити?!“ Чујте, а да ли надрилекарке бесплатно врше абортусе преузимајући сав ризик? Наравно, узимају новац, и још се не зна да ли узимају више или мање од онога што узима држава. Зато су бојазни да ће избацивање ове „услуге“ из обавезног осигурања довести до пораста броја нелегалних абортуса потпуно нелогичне. Ми позивамо људе да ствари називају својим именима и да не повлађују злу у оквирима медицинских гаранција и државних програма осигурања, који се остварују од средстава пореских обвезника. Трудноћа није случај осигурања и није грешка природе. Творац човеку даје могућност да постане саучесник у чуду зачињања новог живота које се ни са чим не може упоредити.

Дакле, важан је даљи развој система помоћи трудницама од којих свака треба да буде сигурна у то да чини велико дело дарујући нови живот.

Желео бих да поразговарамо о породичним вредностима. Уношење у Устав дефиниције породице и брака као савеза између мушкарца и жене потврђује непоколебљивост ових друштвених институција. Овај амандман сматрам једним од најважнијих пошто до данас у своду закона наше земље није било чак ни дефиниције породице. У свом садашњем облику Устав садржи јак потенцијал за реформу целог корпуса породичних закон и утврђивања принципа чувања народа. Покушаје усвавршавања законодавне базе уз узимање у обзир ових принципа видимо већ сад, али их треба наставити.

Убеђен сам у то да задатку чувања народа не одговара приступачност такозваних услуга руских сурогатних мајки за странце. Притом, Црква не даје благослов за само сурогатно материнство, а тим пре је неморална употреба материнства „за извоз“. Неморално је продавати у иностранство родитељски потенцијал жена кад видимо да се смањује број становника наше земље. Позивам Државну думу да укине коришћење „услуге“ сурогатног материнства за странце, као и да размисли о ограничавању ове појаве у Русији. Јер оно и у нашој земљи разара јединство породице и постаје облик експлоатације сиромашних жена.

Желео бих да истакнем да је у питањима промене норми породичног закона потребан друштвени консензус, који се пре свега ослања на мишљење породица с децом. Дубоко сам убеђен да су свако мешање у живот породице и покушаји да се законом регулишу односи између супружника, родитеља и деце крајње опасни. Добронамерни неопрезни и исхитрени поступци мешања трећих лица у породичне конфликте могу довести до распада породице, продубљивања проблема социјалне сирочади и формирања у друштву нездравог односа према браку као очигледно привременом савезу двоје самозаљубљених егоиста.

Прошли пут сам говорио о потреби за увођењем закона о статусу породице с више деце. Тешко ми је да схватим због чега ова тема увек наилази на подршку, а закона још увек нема. Данас држава оваквим породицама пружа значајну материјалну помоћ, али због недостатка јединственог приступа њихов положај се разликује од региона до региона, због чега родитељска јавност већ много година покуша да издејствује израду и усвајање посебног закона. Надам се да ће се ова тема налазити у жижи пажње законодаваца и да ће у најскорије време бити решена.

Позивам руску власт, законодавце и све добронамерне друштвене снаге на заједнички рад на проблемима које сам данас означио, а можда и на другим актуелним темама које се често појављују потпуно неочекивано представљајући изазов и за личност, и за друштво. Живимо у време кад од нас зависи да ли ће човек бити саучесник у божанском стваралаштву, да ли ће пронаћи разумне границе потрошње, или ће постати роб својих страсти и објекат употребе технологије, и то умногоме зависи од спремности властодржаца на иницијативу и од њихове одлучности. Сведочим да Црква сигурно рачуна на дијалог и сарадњу с вама и онима који крену путем доношења закона након следећег изборног циклуса.

Свима вама желим добро здравље, мудрост, разборитост и обилату помоћ Божју у даљем раду на добробит наше вољене отаџбине. Хвала вам на пажњи и нека Божји благослов буде са свима вама. Хвала.


Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил


Извор: Православие.ру