01.06.2021.

Треба отворити очи за доброту Господњу према нама

 

Благи Господ нам је рекао: „Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити или у шта ћете се обући јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово“. Ово су речи које савременом човеку звуче прилично необично (да не кажем чудно). Ево ја, као родитељ и као супруг, често увиђам како ми је тешко да их испуним. Чињеница је да многи од нас имају утисак као да се бреме материјалног попело на наша нејака плећа и некада заиста све изгледа као претежак терет, и у таквим ситуацијама посматрајући себе уверен сам да огромна већина нас није способна да не буде веома забринута.


Оно што најпре треба истаћи када погледамо у овај необичан Христов захтев је у ствари једно упућивање на љубав Божију. Ове речи није изговорио неко ко је некакав занесењак и неко ко је варалица већ је ове речи упутио Господ који је из љубави према нама иступио из Своје вечности, постао човек, пострадао на Крсту и Васкрсао трећега дана. Њих је изговорио Онај који нас је заволео толиком љубављу да је свој живот дао за нас. Њихова позадина су бескрајна благост и љубав Господња према нама и колико год оне необично изгледале и звучале требало би да имамо поверења у њих. У наставку Господ каже: „А шта можете учинити бринући се, да ли бринући се можете порасти?“. Помало шаљиво Господ заправо казује истину – и када нам је тешко, шта заправо можемо учинити бринући се? Онај ко је низак бринући се због тога сигурно неће порасти. Тескоба бриге једино што може учинити је да доведе до појаве болести. Наше је да радимо, да се трудимо колико можемо, јер овај Христов позив није позив на леност, и све преко тога да поверимо Господу као нашем Оцу.

Стога ми се чини да се кључни садржај овог Христовог позива налази у оним речима – јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово. У последње време, будући да сам отац мале деце, све више увиђам истинитост ових речи. Јер видим колико се ја нервирам око њих, видим колико им добра желим, колико се бринем за њих, колико бих неке њихове особине мењао. У таквим тренуцима бриге за њих, када схватим да ако ја, са овако слабом љубављу, ипак толику љубав и бригу према некоме имам колика ли је тек онда љубав Оца Небеског према нама и колико ли Он више и боље зна шта је нама све потребно?

На једном другом месту, када говори о молитви Господ позивајући нас да се молимо уједно нас позива и да имамо поверења у бригу Господњу за нас: „Зар ћете ви, који умете да будете зли, ако вас дете замоли за хлеб да му дате камен или ако вас замоли за рибу да му дате змију? А колико ће више дати Отац ваш Небески?“. Заиста, ако ми који итекако умемо да будемо и сујетни и увредљиви, па и зли, умемо да будемо добри према својој деци и покушавамо да им пружамо оно што им је потребно и што им причињава радост колико ће тек благи Господ према нама пројавити Своју љубав и даровати нам радост?

Са вама ћу поделити једно своје искуство где се врло снажно пројавило колико Господ брине о нама. Наиме, пре неколико година супруга и ја смо уплатили летовање на мору. Међутим, петнаест дана пре одласка на летовање покварио нам се аутомобил. Испрва је мајстор рекао да ће за два до три дана поправити аутомобил, но време је протицало, ја сам га молио и убеђивао, он је обећавао и стигли смо до последњег дана пред одлазак, а аутомобил још није био спреман. Вече пре тог дана сам у једном озбиљном тону љутито саопштио мајстору да аутомобил мора бити поправљен до 2 сата тог последњег дана. Устали смо ујутру и почели смо да пакујемо ствари као да ће аутомобил бити спреман. Негде око 11 часова све је било спремно и остало је да чекамо; ја сам га позвао, али се он није јављао на телефон. Претпоставио сам да се бави аутомобилом и да ће се ускоро јавити да нам саопшти да је аутомобил поправљен. Но време је протицало и он се није јављао и све је било извесније да ће нам плаћено летовање пропасти. У један сат после подне уследио је позив са непознатог броја телефона. Обрадовали смо се, међутим испоставило се нас зову из Поште и да је за нас приспела један пошиљка. Били смо изненађени и поштар је стигао носећи један повећи пакет. Када смо га отворили испоставило се да су то сабране беседе једног професора и свештеника (о- Александра Шмемана) које смо и сами желели да купимо. У ствари, један наш пријатељ је знао колико желимо те књиге (које притом нису нимало јефтине) и купио их је за нас и послао (оне су могле стићи и сутрадан када би ми већ били на мору, али су стигле баш тада када смо заиста били веома утучени, у прави тренутак). Но то није крај, након неколико минута уследио је позив једног другог пријатеља (уједно и свештеника) који ми је (премда му претходно нисам ништа говорио о нашим невољама са аутомобилом и морем) рекао да су он и његова супруга решили да нам позајме своја кола и да се ништа не бринемо. Можете само замислити колико смо били дирнути оваквим обртом ситуације, оваквом љубављу ових људи према нама, и љубављу и бригом Божијом која се преко тих дивних људи према нама пројавила. А у тим тренуцима агоније (могу слободно употребити ову реч јер је нама тако изгледало) чинило се да су нам „све лађе потонуле“. У тим тренуцима „агоније“ сам говорио себи ове Христове речи о томе да се не треба бринути, и захваљивао се Богу на тој невољи, а у ствари, у себи сам се веома бринуо и заправо нисам имао поверења у Господа. Но, нажалост, ни овај догађај ме није много поучио, јер и после њега када год ми се деси нешто што не сматрам добрим за нас, одмах потонем у забринутост место да се покушавајући да решим проблем безбрижно препустим благости Господњој да ме води својим путевима.

И на самом крају – ове Христове речи нису само заповест упућена нама да се не бринемо већ су уједно и обећање да ће Господ бринути о нама. То је разлог зашто и како се можемо не бринути, јер је Он обећао да ће се бринути о нама. И него шта него треба имати поверења у Господа јер нас Он, како лепо каже Свети старац Порфирије Кавсокаливит, свакодневно бомбардује Својом Љубављу. Тј. не треба како то лепо каже један млади господин да стално подижемо ПВО систем против Љубави Божије. Треба имати поверења у Њега и препустити му своју руку као што мало дете пружа руке својим родитељима и Благи Бог ће нас водити ка стазама радости.


            Ђакон Стефан Милошевски


Извор: Епархија жичка