У Недељу Слепога, 6. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.
Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Епископ Херувим беседио је по одслуженом богослужењу:
-У име Оца и Сина и светога Духа.
Часни Оци, драги народе нек је Богом благословен данашњи дан и ово наше Свето Сабрање овде у нашем манастиру. Да нас благодат Божија увек сабира, да нас она у животу руководи путем истина Христових, путем Јеванђеља. То је прави и истински пут свих нас хришћана који желимо и стремимо ка тим вечним, непролазним вредностима. Живећи у овоме свету једино те вредности могу нам бити потенцијал нашега живота, могу нам бити темељи за изграђивање односа једни међу другима, бољима него што су. Живећи у овоме свету у којем ми живимо нимало није лако, јер смо хришћани и људи који следимо пут Јеванђеља. Пут који се искључиво темељи на слободи и на љубави, на међуљудском односу, на нашем односу према Богу.
Свет нас увек одвраћа од реалности и од тога реалистичнога односа, води нас у заблуду. Свет нас одвраћа од истинских вредности а које су утемељене у дубоко у биће човека. Човек треба буде биће заједнице, биће дијалога, како са Богом тако и са ближњима. Свет нам даје супротну реалност. Даје нам зло као почетак, а зло ако се разложи оно руководи светом управо у оном супротном смеру од којег нам проповеда Свето Јеванђеље. Господ нам је оставио у завет да као хришћани сведочимо својим животом живога и делатнога Бога. Свето Јеванђеље нас и у данашњем читању одељка Светога апостола Јована поучава којим путем ми треба да идемо. Требамо ићи путем вере, а онда ће и све оно што је наше телесно, а видимо да је данашњи слепи човек био телесно слеп, заиста, уколико верујемо, прогледати. Наравно да данашња прича и поред ове димензије има и ону духовну, а то је да ми треба да духовно прогледамо, да наше очи гледају преображену реалност живота која нам се управо отвара кроз ову Свету Литургију. Литургија је пуноћа живота у Цркви, пуноћа нашег односа са Богом. Ту смо једни са другима везани у заједницу љубави, у заједницу са живим и делатним Богом кроз Свету Тајну причешћа. Благодаћу Духа Светога смо сабрани на ову Свету Божанску службу, да би се причестили Телом и Крвљу Господњом, да би окусили та вечна Добра. Вечна Добра која су једини пут, једини лек, нашој души и нашем животу у овоме свету. Дају нам да се хранимо духовним вредностима, да би наше очи биле преображене, способне да гледају реалност другачију него она што је. На нама хришћанима је да преображавамо овај свет, да га приводимо своме Творцу, али искључиво уколико и ми живимо на тај начин. Живећи у Цркви Божјој, држећи заповести Божје и носећи Јеванђеље као закон и залог нашега вечнога живота. Јеванђеље је Света књига у којој је саткано све оно што је добро и све оно што човека чини да он буде човек, да човек буде достојанствен тога звања – човека. Јер је Јеванђеље управо оно што је суштина доброга дела у овоме свету. Јеванђеље нам се отвара да би схватили шта је то у шта ми верујемо, једним простим речима, простим дијалогом, једним простим односом, али све то што је просто у дубини духовних вредности то добија своју пуноћу, добија свој садржај и добија сложен однос. Ту су саткани сви они елементи духовнога живота. Уколико дубоко верујемо, као слепи из данашњег Јеванђеља, можемо да ходимо преображени у овоме свету. Преображавајући друге својим животом, својим делима и чврстином своје вере. Благодат Божја уселиће се у биће свакога човека који жели да прими Бога у своје срце и душу, тако ће зрачити љубављу Божјом. То можемо видети кроз житија многих Божјих угодника који су преображавајући себе преобразили све око себе. Свети Божји угодници преображавају и нас кад год се сусретнемо са њима, кад год одемо на Острог или у било коју другу светињу где су мошти Светих Божјих угодника можемо да осетимо њихову топлину и умилност наше душе пред њима. То је због тога што се ми тада саображавамо са њиховим животом, са чврстином вере коју су они имали. Благодат нас тада прати и даје нам снагу да издржимо са свим искушењима која су део нашег живота. Ни светитељи нису били сами по себи, него су ходећи стазама покајања и омивајући сузама своју душу стицали врлине као залог вечности. Тако су и нама оставили у завет да следујемо њихов живот и да се поучавамо из њихових дела, да и ми отворимо своје духовне очи. Уколико будемо у молитви и љубави, на литургијској заједници знамо који је наш циљ и наша сигурна лука у овом свету. Света Литургија је наш брод спасења којим идемо ка вечном животу који нам се отвара сваки пут када служимо, она је икона Царства Небеског и тог хармоничног односа са нашим Богом.
Нека би Господ дао да се сви преображавамо реалношћу вечнога живота и да благодат Божја буде од сада и кроз сву вечност са свима нама! Амин.
