У седми уторак по Васкрсу, 15. јуна 2021. године, када наша Црква прославља Светог мученика Никифора и свештеномученика Еразма Охридског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у насељу Сушица у Крагујевцу.
Преосвећеном Владики су саслуживали старешина храма протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је господин Владан Степовић, док су за певницом појали господин Марко Стевановић и господин Страхиња Савковић.
Преосвећени Владика Јован се, после прочитаног Јеванђелског текста по Јовану, зач. 53. (16, 2-13), обратио беседом верном народу рекавши да је Господ Исус Христос у овом Јеванђелском тексту изговорио потресне речи које нимало нису биле пријатне ученицима. Поготово што је ове речи Господ изговорио после свога Васкрсења наглашавајући Његово Вазнесење, Његово узношење са земље на небо, и оне гласе: „Долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“, а због чега ће се то десити Христос им даље одговара: „јер не познаше Оца ни Мене... Ово сам вам казао да се, када дође час, сећате овога да вам Ја казах, а испочетка не казах вам јер бејах са вама“ – није ни било потребно да Христос о овоме говори док је био са својим ученицима јер они, иако су били гоњени, нису осећали страх и нису се осећали усамљенима. Осећали су се храбрим и моћним јер су били са Христом и Христос је био у њима. Ове Господње речи не односе се само на Христове ученике, већ и на све хришћане свога времена, света и века – хришћани треба да буду свесни тога да је свако ученик Христов под условом да слуша Бога, да испуњава оно што Бог тражи од нас и живи Богом и Јеванђељем. Дакле, ово Господ њима говори указујући им на искушења на која ће они наићи после Његовог Вазнесења. Указује им на мржњу коју свет има према Христу и према следбеницима Његовим. Христос жели да им ово каже да се не би они сами изненадили гоњења и мучења које ће подносити управо зато што проповедају Христа.
Ово нам говори Господ да ми у страдању и искушењима не поклекнемо него да схватимо страдање као неминовност што мора доћи сваком правом хришћанину. Сам је Бог страдао, а Он није имао греха нити разлога да страда због себе али је страдао ради нас и нашега спасења. Све то говори о љубави Божијој, браћо и сестре, да ми страдање прихватимо као дар Божији. Јер невоље ако нас снађу, ако прихватимо дар Божији, ту се Бог јавља и шаље моћ да човек преброди искушења. Ако човек почне да се буни, а ми се најчешће бунимо, благодат Божија се неће дотаћи таквог човека. Зашто Христос није поштедео своје ученике, а могао је као Бог? Христос своје ученике није претворио, како кажу Свети оци, у телесне бесмртнике баш зато да људи не би видели да су они бесмртни па би само због тога и они пошли за Христом. Него ће и на њих, каже Господ, доћи искушења али да људи схвате да они сва та искушења подносе из љубави према Богу. Ученици Христови слободно прихватају страдања и слобода је тај дар Божији који нам Господ даје да се ми слободно опредељујемо. Једна је слобода која човека ослобађа. То је Божија слобода која је нама дата. Али је проблем у томе што људска слобода може и те како да зароби човека, толико да га зароби да човек из своје слободне воље чини зло, а мисли да чини добро. Морамо доћи до промене у нашој свести. Да схватимо да смо слободна бића али да не смемо да злоупотребимо слободу ни у чему. Баш та љубав и слобода следбеника Христових је толико заслепела свест гонитеља ученика Христових да су постали духовно слепи. Зло, мржња и пакост толико измени човека да га претвара у нечовека. Човек је по благодати бог у малом, а по злу велики ђаво. Зато човек и устаје на човека. Смета му. Људи када Христа не признају за Бога они не признају никога од оних који верују у Бога. Зато што су духовно ослепели. Када не видиш Бога, немаш Бога испред себе и не живиш Богом или се бар не трудиш да живиш Богом ти си духовни слепац, и ја и сваки од нас. Велики је дар Божији човеку што има телесни вид. Јер може да види лице другога, може да чита, хода, и колико је год вредан тај физички вид још је вреднији и потребнији човеку духовни вид. Духовног вида нема без Духа Божијег. Дакле, такви људи који устају на Христа нису само незнабошци него и богоборци. Такви људи зло проглашавају добрим, лаж за истину, мрак за светлост. Зашто? Зато што је у таквим људима све преврнуто. Не знају праве вредности. Обезвредили су праве вредности и зато је код њих све изопачено. Свети Григорије Палама је рекао да такви људи имају разоран ум. Разоран ум не зна ни за шта што је добро, што је људско и Божанско. Зато Господ и каже: „И ово ће чинити јер не познаше Оца и мене“.
Господ овим данашњим Јеванђељем каже какво у ствари место у домостроју спасења, плану Божијем, имају страдања. Говори нам да је страдање неопходно ради нашега спасења. Треба да знамо да су сва страдања пролазна. То нам је Господ показао на Голготи, када су га разапели. И не само што су пролазна него су и прелазна. Прелазна због тога што прелазимо из смрти у живот. Зато што после страдања, ако носимо то хришћански, прелазимо у васкрсење и радост. Ми ово страдање не можемо да схватимо без благодати Божије. Она нас носи да не поклекнемо у искушењима, да не поклекнемо у невољама. Зато најпре треба да се испунимо Духом Светим, да се Њиме осветимо и просветимо. Зато се и каже на крају данашњег Јеванђеља: “А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину“. То је Божија истина. Дух Свети нам се даје, како то кажу Свети оци, као путеводитељ и наставник и ако ми угасимо Духа Божијега онда ће нас водити дух овога света, дух злобе и пакости. Дух Свети не само да нас подучава и уводи у Истину него нас уводи и приводи Богу Оцу и Богу Сину. Зато треба да се молимо Богу Духу Светом, да се обучемо у Њега да бисмо живели Божијом истином.
Нека нам Господ помогне да не поклекнемо у искушењима. Да тражимо помоћ Божију и наоружамо се силом Божијом којом ћемо избацити људску силу која, на жалост, води ка негативном. Сила Божија која је у нама ће нам помоћи да пребродимо и победимо искушења. Искушења нећемо победити док не победимо себе, нашу гордост и сујету. Док не заборавимо оно своје ја које је мрско пред Богом. Бог вас благословио!
На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Извор: Епархија шумадијска
