09.06.2021.

Вјеронаука онлајн

 

Наслов који сам ставила можда и не кореспондира толико са оним о чему имам намјеру да пишем, колико са тренутком у коме сам ту намјеру одлучила да спроведем у дјело.


У другом разреду седње школе у Р. Српској, по плану и програму предмета Православна вјеронаука, између осталог постоји и наставна тема која се тиче педагогије Старог завјета. Помоћ при обради наставне теме, имамо и у једном, више него солидном, уџбенику (аутор Јован Благојевић), одобреном од стране катихетског одбора 2019. г. Двије од тих старозавјетних педагошких лекција тичу се и врло комплексних Књига о Јову и Књиге Проповједникове. Други разред средње школе сачињавају шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци те се питање о томе, треба ли њих учити о „таштини над таштинама“ и неминовсти страдања, намеће на сам помен ових књига. Будући да сам лекције обрађивала онлајн, олакшавајућу околност представљала ми је могућност да избјегнем ситуацију у којој ће ме они који ме слушају гледати бијело, а они који не слушају, пословично, сморено.

Међутим, нисам хтјела да избјегнем ситуацију, већ сам се, по повратку у клупе, бацила на проблематику „борбе са животом“ у очима тинејџера. То је борба у коју улазите да бисте били поражени, јер шеснаестогодишњаци не треба да виде нити „таштину“ нити страдање у свему што их окружује. Они треба, како је то нама, (само мало старијима, студентима), некада говорио проф. Јеротић, да буду нарцисоидни у периоду одрастања, и да у својој нарцисоидности вјерују да су моћнији од „таштине“. А прије свега, не треба, што је још важније, да буду религиозни (лат. religare – везати), тј. везани.

Али ни Књига о Јову ни Књига Проповједникова их неће учинити религиознима. У најгорем случају, неће им учинити ништа, а у најбољем (до којег се, посвједочиће свако са сличним искуством, долази ријетко и „на кашичицу“), учиниће да се замисле и на моменат изађу из утилитаризмом окованог реалитета, и за корак се удаље од бога каквог им цртају медији и остали модерни аутортети и креатори свакодневице.

Рекла сам на почетку да ми наслов није најсјајнији јер не описује оно што желим да кажем. Требало је да почнем оштрије и дрскије, јер сам, заправо, вођена одређеном увријеђеношћу етикетама на рачун онога што радим већ двадесет година.

Истини за вољу, прије двадесет година, када сам (још и сама дијете) као апсолвенткиња Богословског факултета, путовала по војвођанским средњим школама, ништа осим проблема и недостатака у настави вјеронауке нисам ни видјела. Али када двадесет година нешто радите, хтјели или не, то постане дио вас без обзира на то колико вам се све чини страшно, мислите да се не сналазите, немате повратну информацију од оних које поучавате, а од надређених бивате изложени махом критикама и застрашивањем. А када нешто постане дио вас, трудите се да у томе будете најбољи могући, да би вама самима било удобно у ономе што носите на себи. Бити вјероучитељица је врло упечатљиво занимање и етикета која са собом носи низ предрасуда и произвољних интерпретација на рачун ваше личности и онога што радите, можда само да бисте отплатили кредит за стан, а можда и из, вјеровали или не, љубави.

Но, као што обично и бива са етикетама, ниједна не мора да остане прикачена. У почетку, наравно, сви смо напрегнути у покушајима да се остваримо у неким улогама које су нам наметнуте или их себи намећемо сами, али временом човјек научи све да носи, као што малоприје рекох, на „удобнији“ начин.

Тако да, колико год малициозне биле, етикете не само да ништа не значе, него тешко да могу и да нас повриједе изузев у једном случају. Када долазе из саме Цркве.

Овај пут, када кажем Црква, уопште не мислим на клир (махом и сам укључен у процес школске катихетизације), већ на саме хришћане, лаике, ревносне у својој припадности Тијелу Христовом, који вјеронауку олако, с одређеним презрењем, оцијењују као беспотребну или штавише штетну.

Не удубљујући се превише у такве ставове који ми се, неријетко, директно исказују у лице – вјероватно подразумијевајући да и ја са тим треба да се сложим – претпостављам да су утемељени у ставу да онај ко редовно похађа литургијска сабрања, прати црквена дешавања и велики је „фан“ модерне православне идеологије, зна све о хришћанској вјери и то ће са лакоћом пренијети и на своје потомство које, такође прати родитеље у њиховим вјерским активностима.

Практично, сљедујући такав став, Хришћанин се постаје већ у мајчиној утроби са свим сазнањима о томе шта то значи, како треба живјети, како изгледати и све оно што прати поглед на свијет једног утемељеног православца. Али, ето, будући да постоји у школи, и дјеца коју родитељи уче вјеронауци, опет је похађају, бар из пристојности. Не улазећи овдје сада у проблематику катихетизације у раној Цркви, и то у којој мјери је она била важна и везана за личну слободу сваког будућег Хришћанина, заиста се тим родитељима може учинити да је вјеронаука штетна. Мада, недовољно.

За један час недјељно не можете бити довољно „штетни“ и то обично наглашавам противницима вјеронауке из круга других идеологија. Са 45 минута недјељно, једноставно је немогуће, било кога индоктринирати, чак и да то желите. И нажалост, немогуће је пренијети једно искуство живота у Цркви, слободе (која аутоматски анулира ставове о насљедности вјере) и љубави, неопходних за било какав утисак о хришћанству и наношење штете спољашњој религиозности, што је временом постао главни задатак сваког иоле освјештеног вјероучитеља.

Школе на нашим просторима (у три државе бивше Југославије сам или похађала школу или радила у њој), почивају на принципу укалупљивања. Препознавање талената се своди на ниво случајности, а о раду са њима да и не причамо. Разреди функционишу као групе унутар којих дјеца морају исто да знају, и исто да причају (да не кажем, интонирају), па и и изгледају да би била прихваћена. Ако тако научени од малих ногу, тај принцип пренесу на вјерски живот, добијамо ропску религиозност затвореног ума, која не мора имати никакве везе са часовима вјеронауке, већ настаје у већ формираном духу окованом идеологијом масе.

Већ сам напоменула, да је у таквој атмосфери, и са ограниченим временом немогуће бити довољно „штетан“, али понешто вјероучитељу јесте могуће, тј. на одређени начин је привилегован. Прије свега, могуће је бити прилично опуштен, заправо искрен, без потребе за ауторитативношћу. Вјероучитељ који ради оно што неко од њега очекује, који рецитује научено у страху да ће његова слобода нарушити стриктну ортодоксију биће, у најблажем слчају досадан, а у најгорем, одбојан у свом личном незадовољству. Али онај који заблиста у пуном сјају својих недостатака (што је једна ствар коју вам ти млади људи никада неће замјерити), кога интересује свијет у коме тражи Бога, биће пригрљен са њихове стране и означен као „њихов“.

А само онај ко је „њихов“ имаће право да их поучава и наноси им „штету“.

И тада настаје магија могућности.

Можете узети на себе понешто од терета њихових анксиозности, насмијати их сопственим несналажењем у савремености, али и пренијети древне истине о „таштини“, коју већ осјећају на својој кожи, а која губи на снази при сусрету са Богом. О Јововском страдању које је неминовно, али и о љубави (коју чак можете и да искажете разбацивањем са петицама) која бол враћа „на фабричка подешавања“. Можете онима који вјеронауку уче код куће да кажете да је сасвим ок преспавати понеко богослужење или рећи родитељима да вам се једноставно не иде, и да кривица не постоји осим као бесплодна мучитељска неман настала из превеликих очекивања сопственог (и родитељског) ега.

И да Бог нема много везе са оним што о Њему чујемо са разних (сумњивих) страна, и сљедствено томе, мислимо. А ни Црква.

Можете разбијати и шутирати идеолошке матрице слободно и из свих углова.

И оно што је најбоље од свега, можете да будете као они.

Као дјеца.

А таквих је, да утврдимо још који пут, Царство.


Стојана Валан