04.06.2021.

Владика Јован: Верујмо и молимо се Богу истинитоме да нам Бог помогне да се учврстимо у вери православној


У четвртак, 3. јуна 2021. године, када се у нашој Светој Цркви прослављају Свети равноапостолни цар Константин и царица Јелена у Наталинцима је прослављена храмовна слава. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је светом Архијерејском Литургијом. Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Слободан Богојевић, протојереј Остоја Пешић, протонамесник Дејан Динић, јереј Мирољуб Блажић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.


Звучни запис беседе


Након прочитаног Јеванђеља беседио је владика Јован:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре! Срећан празник светог цара Константина и царице Јелене којима је овај храм и посвећен. Нека је благословен и ваш долазак у овај храм и да се данас молитвено сетимо Бога живога и да му се молимо. Да му се молимо али пре свега да му благодаримо за сва добра која нам Он даје, а верујте, много нам Он више даје него што ми можемо и да замислимо. Да се молимо Богу да нам подари здравље, да Га замолимо да нам подари све оно што је корисно за наш живот и за наше спасење. Да Га замолимо да нам подари снагу вере, да верујемо у Бога и да живимо по тој вери. Да нам Бог помогне да се сачувамо у вери нашој православној. У вери наших предака, у вери у којој смо крштени, у вери у коју смо се обукли. Да сачувамо оно што смо примили, првенствено од наших светих предака. Браћо и сестре, Бог у свако време шаље народу по неког дивног и светог човека који бладодаћу Божијом и силом Божијом и својим животом помаже томе народу да се одржи као народ Божији. Тако је Бог и у оно време послао светог цара Константина да својим едиктом, односно законом, прогласи верску равноправност и престанак гоњења хришћана. Све до цара Константина хришћани нису смели јавно да искажу своју веру. Нису имали своје храмове. Нису смели да се јавно Богу моле. Можете ли замислити како је било хришћанима када су их нехришћани по наредбама својих велможа и царева гонили, прогањали и убијали? Међутим, ти који су убијани за име Христово су и постали темељ наше вере. Зато се каже да је крв тих хришћана семе за нове хришћане. Ми смо заиста после овога чина постали нови хришћани. Од тада можемо да се јавно Богу молимо. Да градимо своје храмове и да у њих одлазимо што до тада није било могуће. Велика улога Светог цара Константина и царице Јелене јесте у томе што су одбранили хришћанство од нехришћана. Тако је и у наше право време Бог послао и нашег Светог Саву да нас он приведе Христу, да нас уведе у веру праву, у веру чисту и Бог зна шта би било од нашег народа да није било Светога Саве. Просто човек може да се запита како бисмо се звали данас, овим или неким другим именом? Оно што је важно споменути данас када прослављамо Светог цара Константина јесте што је он видео једно чудесно виђење пре него што је кренуо у једну борбу за одбрану хришћанства. Он је видео крст који сија као сунце и натпис на коме је писало: “Овим побеђуј”. То виђење је дало цару Константину снагу да истраје у тој борби. Он није кренуо у борбу против оних који другачије верују, него да брани своју веру, од оних који другачије верују. Он је пошао да брани хришћане мученике, од чије се крви земља натапала и из те крви која је проливена за веру хришћанску родила се нова ојачана вера у Христа Бога. Он је пошао у борбу да брани крст од некрста. Цар Константин се наоружао управо најјачим оружјем, а то је Крст Христов. Он је тим оружјем који је носио у своме срцу победио све непријатеље Божије и непријатеље крста. Поука за све нас данас јесте да ако хоћемо да победимо на првом месту себе, своје грехе, своју сујету, своју гордост, своју охолост то не можемо учинити без ношења крста. Зашто? – па зато што је крст сила. Зато што је крст моћ, крст је спасење. Зато што је крст знак коме ми припадамо. Имате један диван пример код Макарија Великог који у једном разговору са ђаволом пита: “Чега се ви ђаволи и демони највише плашите?” А он му одговори: “Онога што ви носите на себи, то је крст, и оно чиме се ви храните, а то је Свето Причешће”. Цар Константин, узевши крст Христов на себе срео се са истином. Срео се са Богом, а истина је једна, то је Бог. Зато је и истина у крсту. Због чега? Због тога што нас је Господ највише загрлио крсном жртвом коју је за нас учинио. У Крсту Христовом цар Константин је видео и спознао истину и живео истином. Бог је прави пут и права истина. Чујмо, слушајмо и знајмо ону реч коју каже Христос: “Познајте истину и истина ће вас ослободити”. Лаж нас не може ослободити. Лаж нас све више поробљава и одваја од наших најмилијих и од самога себе. Усуђујем се рећи, ми смо данас доста заробљени том неистином јер се неистином служимо. Верујмо и молимо се Богу истинитоме да нам Бог помогне да се учврстимо у вери православној. Нека нам молитве Светих и благочестивих царева Константина и Јелене помогну да заиста и у овом времену и сваком времену и невремену и у сваким приликама и неприликама сведочимо Име Божије. Да нам наше сведочанство не буде само на језику него и у делима. Да наша вера не буде само на устима него на делу. Ништа од вере неће имати користи ако веру не претварамо у дела. Дивно говори апостол Јаков кад каже: “Покажи ми веру без дела, а ја ћу теби показати веру из мојих дела”. Дакле да знамо шта деламо, шта радимо и онда се можемо проверити јесмо ли у истини. Да ли живимо истином или обмањујемо себе и друге око себе. А ми смо рођени за истину јер смо рођени за Бога. Ми смо крштени и нама који смо крштени не приличи да се служимо неистином. За истину треба страдати, а рекох и понављам истина је Бог. Бог вас благословио и нека вам је срећна слава”.

Одмах након заамвоне молитве епископ, свештенство и верни народ кренули су у крсни вход. Испред храма пререзан је славски колач.

После малог послужења у порти цркве, благодарење Богу настављено је трпезом љубави коју су ове године припремили господа Слободан Срећковић и Жика Митровић са својим породицама.


Извор: Епархија шумадијска