Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија произнесена након читања Св. Јеванђеља на свечаној литији која је на празник Св. Јована Владимира, 4. јуна 2016, прошла улицама Бара:
Христос воскресе!
Пред Богом je 1000 година као један дан, а један дан као 1000 година. Ми обиљежавамо 1000-годишњицу Светога Јована Владимира зетскога, диоклијскога краља мученика. Од његовог времена па до данас на овим просторима његове државе и на овим балканским просторима много шта се издогађало. Прошло је много владара. Многи силници су били и појављивали се на овим просторима, кроз вијекове су постављане и мијењане границе, државе се стварале и државе пропадале. Не само државе него и велике империје: империја Ромејска, Ромјеско царство источно, а онда, послије пада Српскога царства, империја муслиманског истока – Отоманска империја, па велика империја Аустроугарска. До ових крајева допирао је завојевач Наполеон и ратовао овдје са Светим Петром Цетињским. А и после њега други завојевачи до најновијих времена, до Мусолинија и Хитлера, до бољшевика и титоиста и њихових империја, њихових влада и њихових граница. Сваки од њих је оставио понеки траг, многима од њих трагови смрде нечовјештвом – и старим и новим моћницима и силницима све до НАТО пактоваца.
Има, међутим, нешто што је трајно, што је непролазно, што је вјечно, а вјечно је само оно што је утемељено на здравим, вјечним, непоколебљивим темељима. Свети Јован Владимир је управо по томе запамћен и по томе га се сјећамо. И сјећаћемо се док је свијета и док је вијека, управо са разлога што је свој кратки земни живот и своју кратку владалачку епоху и своје дјело утемељио на ономе што је вјечно и што је непролазно. Његов темељ и његова основа је живи и истинити Бог Христос Господ распети, Онај који је себе жртвовао за живот свијета и васкрсли из мртвих, који је подарио сјеме, квасац вјечнога живота; својом свјетлошћу божанском, вјечном свјетлошћу обасјао све оне који су Њега примали као свога Бога и свога Господа кроз вјекове. Дакле, Свети Јован Владимир је велики и биће запамћен управо по томе што није темељио на пијеску свој дом, своју грађевину, свој народ и његов живот и своју државу. Него је темељио на тврдом камену станцу, на оном камену који обично зидари овога свијета одбацују али он увјек изнова постаје камен темељац грађевине човјечанства, грађевине рода људскога и грађевине свеукупне творевине.
Свети Јован Владимир се уградио у наше биће историјско, духовно и морално; он је један од живих свједока Божије вјечне, непролазне свјетлости: видио је Божију свјетлост и њом се просвијетлио и кренуо путем који води у живот вјечни – путем Христовим. Знао је велику истину коју је изрекао после њега један њему сличан велики државник – Свети Алекандар Невски: да Бог није у сили него у правди и да правда држи земљу и градове. Зато је за правду Божију, за живога Бога и истину Његову, за љубав према Богу и љубав према народу своме и ближњима жртвовао свој живот. Он је један од оних који нијесу себи, својим интересима, својим идолима и својим лажним идеалима жртвовали друге, него је самога себе, попут Христа Господа, жртвовао за друге. Тако је урадио када се борио на Косогору, брду које није далеко од овога мјеста, против великога и тада моћнога цара Самуила бугарскога. Тако је радио и касније у току свога живота, када се вратио из тамнице са Косаром благословеном у свој крај и у своју државу и међу свој народ. Тако је урадио и у времену када је силник Јован Владислав, синовац цара Самуила, поново кренуо да осваја земаљске просторе, као што то рецимо данас ради НАТО пакт, поробљавајући свијет насилно и газећи, прво овдје по нама, по државини Светог Јована Владимира (а у њу је спадало и Косово и дјелови данашње Албаније, простори на којима се ми налазимо, све до Далмације па по предању и горе до Дурмитора).
Свети Јован Владимир је овдје на ове просторе из Охрида пренио живо предање духовно, морално, просвјетно, Свете браће Ћирила и Методија и ученика њихових Наума и Климента. Он је описменио свој народ, увео у народ намјесто латинице, која је овдје владала у то вријеме и на мјесто јелинскога писма, са благословом Кирила и Методија и великога патријарха Фотија – словенско писмо ћирилицу и глагољицу. Није радио оно што данас раде ови његови наследници, који укидају ћирилицу, свето писмо Светога Јована Владимира и свих његових наследника до Светога Петра Ловћенског Тајновидца и краља Николе и до наших времена. Он је градио просвјету на оном истинском вјечном просвјећењу: на свјетлости Божијој је темељио просвјету свога народа. Морал свога народа је темељио на Јеванђељу. Држао се оне заповијести коју смо чули сада у Јеванђељу: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповједио.“ Е, то што је Христос заповиједио својим ученицима и својим наследницима, то је оно чега се држао Свети Јован Владимир и чиме је он васпитавао и хранио свој народ. А послије њега сви они који су на овим просторима били нашега рода су настављали његовим путем, до Светога Саве и Светога Симеона Мироточивога, до Црнојевића зетских владара, све до светородне лозе Петровића и краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, и до наших скорашњих времена. На тим темељима светојовановско-владимирским, све је грађено и саграђено у нашој култури, у нашој просвјети, у нашој науци, у нашем моралу, у нашој државотворности – све је саграђено на том и таквом опредјељењу Светога Јована Владимира.
Онда није чудо, кад је градио на таквим живим темељима, што ево и данас, послије 1000 година, из тога ничу овакви дивни сабори и изданци! Ко има у овој Црној Гори који ће окупити оволико народа Божијега са свих крајева: данас смо га имали из Јеладе, из Русије, из Француске, из Албаније – одакле све није било народа овдје данас и вечерас! Ко је то у овој Црној Гори, илити Монтенегру, ко може окупити толико народа као Свети отац наш Василије Острошки, наследник Светога Јована Владимира. Само треба видјети ону литију Световасилијевску, гдје се хиљаде и хиљаде окупе – било је то сада 12. маја мјесеца. И ево, Свети Јован Владимир. Оних осталих моћника и силника једва се памте имена, и њихова дјела понека али више њихова недјела. А он се ево памти и све је живљи и све је присутнији. И ево овдје гдје се налазимо, и овдје је био храм њему посвећен, остали су овдје темељи али на овим темељима је никао храм, нови Саборни храм Светога Јована Владимира, један од најљепших храмова који се данас гради у Европи.
Ако Бог да, сабраће овај храм у Бару не само нас, не само оближње народе него ће сабрати сву васељену 25. септембра. Сабраће сву православну и хришћанску васељену на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Иринејем, московским Кирилом, и јерусалимским Теофилом. Јер, ми смо јерусaлимска Црква, зато смо тако моћни, и тако присутни, непобједиви. Јерусалимска Црква је мајка Црква свих Цркава, јер је тамо Господ био, тамо је Господ распет и васкрсао и одатле је свјетлост истине Његове засијала и сија данас широм Васељене – данас нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи Литургија Цркве православног Истока, као што смо је ми овдје служили и служи се на свим језицима… Дакле, тамо гдје сјеме Божије буде посијано, оно што ниче из сјемена Божијега – то остаје неуништиво. Свети Јован Владимир је сијао то сјеме, сјеме вјере у живога Бога, сјеме вјере у Христа Распетога и Васкрслога, сјеме жртвовања за оно што је вјечно и што је непролазно, жртвовања себе за ближње своје и за народ свој, и зато је природно што је и данас тако жив, и што му се радујемо као његови савременици.
А ево горе, видјели сте мало прије на Румији (Румија значи „хришћанка“, у Цариграду гдје је Патријаршија васељенска зове се рум патрикане), коју је освештао Свети Јован Владимир и Часни крст његов, ону малу црквицу: бијели се као лабуд горе! Обновили смо је, обновивши њоме име Бога Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави: да загрли одозго Бог љубави својим вјечним загрљајем и ближње и даљње, и православне и католике и муслимане, и крштене и некрштене. Неки кажу да је тиме тобож овдје у Бару поремећен мир међу вјерама. Може ли бити поремећен мир љубављу, божанском љубављу, божанским загрљајем свакога бића, свакога створења, а симбол свега тога је она црквица горе на Румији? Љубав божанска коју је посвједочио Свети Јован Владимир, име Бога љубави засијало је горе и сија као голуб, ено горе изнад Бара. И призива свакога који овдје живи на ту и такву љубав према ономе што је вјечно, што је непролазно и према ближњима својим, на начин на који је заволио овај свијет Свети Јован Владимир. Зато Барани добри, кад год ујутро устанете, окрените се горе према оној светој цркви Свете Тројице, окрените се горе и прекрстите се и кажите: Љубави Божија, милости Божија, доброто Божија помилуј нас, све нас загрли собом и испуни нас твојом истином, твојом свјетлошћу, твојом мудрошћу, твојом добротом! И овај нови храм је у знаку Часнога крста, на врх њега је крст Светог Јована Владимира. У знаку вертикале, дакле, љубави према ономе што је вјечно и непролазно и хоризонтале – грљења свега онога што је са лијеве и десне стране, са истока и запада, сјевера и југа.
Зато се ми радујемо данас, јер се сјећамо не неког владара безименог, његове власти и властољубља и частољубља, него се сјећамо онога који је своју власт, свој ум и своје срце и своје биће жртвовао за истину Божију вјечну и за ближње своје.
Нека нам остане путеводитељ истини и путу који води у живот вјечни. Њега прослављајући ми прослављамо Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Христос воскресе!
