Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима.
Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака.
Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа.
Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ?
Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема.
Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје.
Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака.
Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње.
Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла.
Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо!
Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
